Pojam: "pleme"

Autorka: Ivana Dimitrijević

            Uvod

            Prvo što se doziva u um pri pomenu reči “pleme” jeste ono što su nas učili još u osnovnoj školi, dakle neka skupina ljudi koja se sastoji od više rodova, a rodovi su neka vrsta proširene familije. Međutim, kako to u antropologiji obično biva, stvar nije tako jednostavna.

            Etimologija

            Pođimo od značenja reči, i kratkog pregleda etimologije pojma. I u grčkom (φυλή) i u latinskom (tribus), a i u srpskom jeziku, radi se o označavanju organizacije ljudi koja se temelji na zajedničkom poreklu, dakle srodstvu. Međutim, slična je situacija i u drugim jezičkim grupacijama. Hebrejska oznaka za pleme (mateh, šebet ili ševet) se shvatala kao oznaka za konfederaciju više porodica (mišapahot). Ono što je bitno jeste da je latinska reč “tribus” u moderni engleski i francuski došla preko Biblije, u kojoj je zamenjivala grčku reč “φυλή”, koja je stojala kao zamena za hebrejski original. 

Što se tiče srpske reči “pleme”, prema etimološkom rečniku njegovo prvobitno značenje je “ono što se naplodilo”, i sadrži isti semantem kao latinski “natio”, narod. Prvobitno značenje ove reči, prema ovom rečniku, sačuvalo se u Crnoj Gori, i označava one ljude koji “potiču od istog oca” (verovatno srodno izreci “seme i pleme”). Dakle, pojmovno, naša reč se poklapa sa rečima iz drugih indoevropskih jezika, a očigledno i sa još nekima. Nekada, u doba prazajednice indoevropskih naroda, ovaj se pojam mogao slagati sa objektivnim stanjem, tj., zajednice su tada najverovatnije zaista po zajedničkom poreklu i bile organizovane. “Indoevropsko pleme bilo je oblik najšire društvene i političke organizacije koja je postojala u krilu tih naroda pre pojave grada-države.” Prevodioci Biblije sa različitih govornih područja i u različitim istorijskim periodima su tako napravili prećutni kompromis, ali i neku vrstu pojmovne zbrke.

            Što se tiče engleskog značenja pojma “tribe”, ono se u početku odnosilo na “grupu osoba koje čine zajednicu i tvrde da potiču od istog pretka”, da bi se kasnije proširilo na nova, često oprečna značenja: tako se u jednom rečniku nalazi definicija plemena koje je socijalna i politička zajednica (ali zajednica koja je označena sa “community”, dakle društvo bez hijerarhije), a u drugom rečniku pleme je zajednica pod “upravom poglavice”.  Jasno je da se ove definicije odnose na dva različita tipa plemenske organizacije koje nalazimo na terenu, a tvrde da se odnose na jednu te istu stvar. Sa druge strane, svedoci smo i toga da plemena  nekada nastaju namerno, veštački, zbog burnih političkih dešavanja širom sveta koja neretko izazivaju  krize identiteta. Sigurno je da se tu ne radi ni o kakvom zajedničkom pretku, već o kompleksnim kulturnim procesima, iz kojih nastaju kako plemena, tako i narodi, nacije, rase...  Ovo je primer na kome se lepo vide simptomi “bolesti” ovog pojma, naime, površnost i nedovoljna preciznost onoga što označavamo, pa samim tim neslaganje onoga što podrazumevamo pod pojmom i onoga što nalazimo na terenu, u stvarnosti.

            Problem dakle nastaje u moderno doba, kada nauka sebi više ne može dozvoliti da govori o jednom, a da njen materijal govori nešto sasvim drugo, i potrebno je znati mnogo više o tome kakva je tačno priroda međuodnosa srodstva i političke organizacije, da bi se tako pomirila pojmovna određenost i realna situacija. Sva ta zbrka je primorala antropologe da se pažljivije posvete ovom pojmu,čija nejasnoća pogađa celu disciplinu jer je u ogromnoj upotrebi u antropološkim tekstovima.

Promišljanje pojma kroz istoriju

            Proučavajući indijanska plemena, Morgan je bio pionir u promišljanju pojma “pleme”. On je među prvima uočio da srodstvo dominira društvenom organizacijom “primitivnih” društava, koja je upravo plemenska, i to je teza koja se i danas koristi kao važeća. U pozitivističkom maniru, Morgan ređa karakteristike ovog pojma:

-        pleme je sasvim organizovano društvo, sposobno da se fizički i normativno reprodukuje;

-        karakteriše ga određeno ime, narečje ili jezik, uprava i teritorija koju zauzima;

-        odgovara evolutivnom stadijumu varvarstva

-        dominacija srodstva

-        svi njegovi pripadnici propovedaju istu religiju i obavljaju iste obrede

-        endogamija (nasuprot egzogamiji klana)

-        ratobornost i labava kohezija (rascepkanost)

            Skrivenu logiku funkcionisanja srodstva u ovim društvima treba tražiti u bračnim pravilima i terminologiji srodstva, propisa i izraza. Srodstvo a samim tim i plemenska organizacija je, svakako, moralo imati i neki razvojni put, a to je omiljena evolucionistička tema. Prema Morganu, taj put mora da je počeo kada je došao kraj stadijumu divljaštva, prvobitnom životinjskom stanju i ničim sputanom polnom opštenju, nakon koga su se polako počele razvijati određene zabrane i uvoditi pravila. Sledeća podfaza varvarstva je bila grupni brak (poligamija), koji je danas potpuno iščezao, i na kraju monogamija. Varvarstvo i plemenska organizacija nestaju pred dolaskom narednog stadijuma – civilizacije. U nju se ulazi kada a) pleme prevlada unutrašnje zavade, ratove i zajedničke interese plemena stavi iznad interesa pojedinačnih klanova, te tako uspostavi kontrolu nad ljudima; b) ljudi se više ne grupišu po srodstvu već po teritoriji; c) javlja se privatno vlasništvo.

            Od čega se sastoji jedno pleme? Jedno pleme čini više klanova iliti rodova. Kako nastaje pleme? Kao posledica rascepkanosti, razlikovanja interesa, ljudi se stalno sele, i tako nastaju nova svojstva raseljenih, tj stvara se novo pleme.

            Jako prosto i šematski. Međutim, antropolog je zaboravio da antropologija nije jednostavna, samim tim što anthropos kojeg proučava nije jednostavan, kao i to da izneti pretpostavku koja na prvi pogled izgleda logična, ne mora biti i tačna.

            Tvrdoglavo se držeći čistog empirizma, komparacije i pregrupisavanja činjenica, Salins prvo ističe četiri faze razvoja čovečanstva (skupine, plemena, poglavarije, države), a potom tri (skupine, plemena, država). Koje su po njemu zajedničke crte plemenskih društava?

                1) svako pleme sačinjavaju primarne grupe koje se sastoje od više porodica koje radi opstanka eksploatišu određenu teritoriju, i koje su većim delom godine stalno naseljene

2)      višefunkcionalni karakter odnosa srodstva

3)      svojstvo “strukturne jednakovrednosti”, što označava činjenicu da sve primarne grupe imaju isti status u međusobnim odnosima (nema podređenih i nadređenih)

            Iako zastupa ovu tezu o egalitarnosti, njegov materijal govori suprotno. Nezanemarljive su razlike između plemena sa i bez poglavice i elite, onih u kojima plemstvo postoji ali  učestvuje u proizvodnji ili ne učestvuje. Na osnovno pitanje “zašto” je to tako, Salinsova metoda teško da je sposobna da odgovori. Temelje za ovakvu teoriju Salins pronalazi u menjanju privrede, pre svega u neolitskoj revoluciji i, ne obazirući se za kontraprimere, on na terenu nalazi potvrde svojoj teoriji. Pri tome, mnoge njegove teze su  takve da se teško ili nikako ne mogu proveriti, što je vrlo ozbiljan naučni problem.

Modernija razmatranja

            Početkom XX veka javljaju se naučnici  koji pokušavaju da prevaziđu površnost, i zađu malo dublje u problem. Prvi korak ka tome bila je oštra kritika prethodnih ideja, i njihovo lagano opovrgavanje. Drugi korak bio je stvaranje novih teorijskih ideja koje treba da objasne problematični pojam.

            Moris Godelije kaže da se u antropološkim krugovima ovaj pojam javlja u dva slučaja: a) onda kada treba da označi tip društva, dakle vrstu organizacije (među kojima su pleme, država, čopor itd...), i b) kada treba da označi stupanj u razvoju društva, dakle u evolucionističkom diskursu (nije ni čudo što se u knjigama petacima pleme i mnogi drugi društvemi fenomeni u tom duhu i serviraju, jer školski programi iz društvenih nauka i dalje ne mrdaju daleko od evolucionizma). Ovakvo pojednostavljeno viđenje smeta čak i nekim evolucionistima, a kamoli pripadnicima novijih teorijskih pravaca.

            Međutim, suština je u tome da se možemo složiti da je pojam empirijski ispravan – da, mi vidimo pred sobom društva koja su organizovana plemenski, i vidimo da u njima srodstvo ima ogromnu ulogu, ali, ako želimo suštinu, bit stvari, naći ćemo je u strukturi, a strukturu ne možemo naći u iskustvu, jer iskustvo je samo privid, površina. Stoga dakle što pojam “pleme” odgovara našim opažanjima, ali ne i suštini fenomena koji nas interesuje, on taj pojam naziva bolesnim, a u tome nije jedini.

            Svoju raspravu o ovom pojmu završava konstatacijom da se ne možemo osloboditi poteškoća koje za sobom povlači sadržaj pojma pleme, ni njegovim izbacivanjem iz upotrebe, ni žigosanjem onih koji ga i dalje koriste. Jedino rešenje on vidi u stvaranju novih pojmova, tj. u boljem određenju onih fenomena koji čine, prate, odnose se sa plemenskom organizacijom. Kada se ti pojmovi oforme, kaže Godelije, sadašnji pojam “pleme” ostaće bez svog predmeta, i polako će izaći iz akademskog rečnika.

            Morton Frid zaključuje raspravu u knjizi “The Notion of Tribe” konstatacijom da razlikuje dve upotrebe pojma pleme: izvornu i sekundarnu. Sekundarna upotreba označava pleme kao “sekundarni sociopolitički fenomen, koji se javlja posredstvom 'složenijih društava, prvenstveno država'”, dakle u kontaktu i/ili pod pritiskom drugih, kako to i biva kad god se radi o formiranju identiteta, na bilo  kom nivou. Frid smatra da je svako pleme koje danas možemo upoznati  ustvari sekundarno pleme. “Izvorno pleme”, piše dalje Frid, “je, sa druge strane, kreacija mita i legende, koje se vezuje ili za zlatno doba plemenitog divljaka (...), ili je to uvrnuta mapa pakla koja je projekcija našeg sopstvenog sveta razorenog ratom.”, aludirajući na popularne, nedokazive stavove Rusoa i Loka o prirodi prvobitnih zajednica. Frid napominje da stoga treba ostaviti izvornu upotrebu po strani, te ne obazirati se na stereotipe i iracionalne predstave, već sagledavati realnost kakva jeste, te i pleme u njegovom realnom, trenutnom stanju.

            Na kraju bih se pozabavila jednim teoretičarom etniciteta, Antonijem Smitom. On navodi 6 karakteristika onoga što naziva “etnijom”, tj etničkom zajednicom:

1)      kolektivno vlastito ime

2)      mit o zajedničkim precima

3)      zajednička istorijska sećanja

4)      jedan ili više diferencirajućih elemenata zajedničke kulture

5)      povezanost sa određenom “domovinom”

6)      osećanje solidarnosti među (većinom) članova

            Već na prvi pogled je jasno da ove karakteristike veoma liče na trenutno određenje pojma pleme, a interesantno je da Smit tu reč ne koristi, niti ga ima u indeksu njegove knjige. Pleme bi, po njemu, bilo samo jedna od etnija. Napominje da su sve osim četvrte stavke izrazito subjektivnog karaktera. Na primer, mitovi su za opstanak jedne zajednice izuzetno bitni, čak kaže da se zajednice teško bez njih održavaju, i njihova funkcija održanja kohezije grupe je mnogo bitnija od njihove istinitosti ili lažnosti. Pa čak i sama četvrta stavka, iako se radi o objektivno vidljivim razlikama (običaji, boja kože, jezik, vera), opet je u nekoj meri subjektivna, jer mi određujemo šta je važno za naš identitet, a šta ne.

Identitet i stereotipi

            Smit govori o još nekoliko stvari vezano za pleme, identitet i pojedinca. On kaže da su  kategorije i uloge koje čine svako individualno “ja”:

1)      kategorija pola

2)      kategorija prostora ili teritorije

3)      društveno-ekonomska, tj klasna

4)      verska

            Jasno je da su mnoge od ovih kategorija utvrđene životom u plemenu, te se da zaključiti da pored brojnih funkcija pleme u velikoj meri učestvuje u formiranju identiteta pojedinaca, što doprinosi njihovom vezivanju, u svrhu održanja i reprodukcije njihovog zajedničkog života. Sa ovim  stavovima složiće se i američka antropološka škola kultura i ličnost, a to otvara čitavo jedno polje problema za istraživanje, problema koji razmatraju međuodnos identiteta koji nameće pleme, i pojedinca sa svojim ličnim identitetom, koji pristaje ili ne pristaje da se identifikuje sa plemenom.

            Takođe, Smit kaže i da identitet etnije, (dakle i plemena) jača ako je grupa ugrožena, i tada dolazi do: stvaranja države, vojne mobilizacije, organizovane vere. (Vrlo je interesantno što i Firt smatra veoma sličnu stvar, a nijedan od ove dvojice se ne pozivaju jedan na drugog.) Jasno je da se u toj situaciji na obe strane stvaraju stereotipi, pa pojam pleme ume u modernom javnom diskursu poneti kako negativne tako i pozitivne stereotipe. U zemljama tzv. Trećeg sveta, pleme se koristi u pežorativnom kontekstu, te se “plemenskim” označavaju one zajednice koje su tobože “nesposobne” da osnuju državu, koje njihov “plemenski karakter”, primitivizam i nesloga u tome smetaju. Da li je njihov plemenski karakter zaista kočnica ka ostvarivanju državnosti, ili se on koristi kao sredstvo namernog i prikrivenog izazivanja ratova i haosa radi bolje manipulacije, ili oba, to je drugo i teško pitanje. Frid, sa svoje strane, tvrdi da plemenska organizacija, ni u zemljama Trećeg sveta, niti bilo kada i bilo gde nije sama po sebi kočnica uspostavljanja centralizovane vlasti. Ono što postaje sve očiglednije jeste i da se u skorije vreme, ne samo prostim i primitivnim, već  se ove zajednice smatraju i opasnim po “svetski poredak”, samim svojim odbijanjem da se asimiluju i odbace svoje kulturne, političke i društvene obrasce, te se u očima Zapada, ukoliko uđu u konflikt sa njim, lako izjednačavaju sa teroristima, kriminalcima, jereticima itd. To je ustvari priča o sudaru globalnog i lokalnog.

            Sa druge strane tu su i pozitivni stereotipi, kojima se “plemenski” narodi prikazuju kao topli, prijateljski nastrojeni ljudi, nasuprot hladnim eksploatatorima sa Zapada.

           

            Videli smo da je pleme veoma problematičan pojam. Ipak, čini se da se u modernijoj antropologiji polako ide ka konsenzusu o tome šta je pleme, i kako ga objasniti. Dok Godelije govori kako moramo dublje proučiti (u nedostatku boljeg termina) “plemenska društva”, Firt praktično samo drugim rečima napominje istu stvar: da se treba ostaviti spekulisanja, i okrenuti se ozbiljnom proučavanju realnog stanja stvari. Ono što je interesantno, iz oblasti proučavanja etniciteta stiže “pozadinska voda” - imenujući fenomene drugačije, teoretičari etniciteta izgleda da dokazuju da raniji mislioci, koji se danas optužuju za površnost i diskredituju, nisu mnogo pogrešili, već su samo proučili i proglasili suštinskom subjektivnu, ujedno i najuočljiviju dimenziju plemena. Ako je to tačno, moraćemo da priznamo da su ti raniji mislioci, generalno, u nekom pre etnografskom nego etnološkom smislu, ipak bili u pravu, samo nisu obuhvatili ceo problem. Moderna nauka se okreće onome što je manje uočljivo a suštinsko društvenim fenomenima, i izgleda da ćemo u budućnosti steći celovitiju sliku o plemenskim društvima.

            Literatura

           

Bošković, Aleksandar. 2014. Antropološke perspektive. Beograd: Institut društvenih nauka.

Fried, Morton. 1975. The Notion of Tribe. Menlo Park: Cummings Pub. Co.

Godelije, Moris. 1982. Antropologija i marksizam. Zagreb: Školska knjiga.

Skok Petar. 1971-1974. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Jugoslovenska akademija znanosti i ujmetnosti.

Smit, Entoni. 1998. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.