Autorka: Pavlina Videnović
UVOD
Saznanje da siva ekonomija obitava gotovo u svim
privrednim sistemima, nezavisno od ekonomskih konjuktora, tj. od ekonomske situacije
u kojoj se jedna privreda nalazi, još više doprinosi značaju proučavanja iste. Između
ostalog, razliku možemo praviti i na osnovu motiva bavljenja neformalnom ekonomijom,
te će tako u slučaju onih zemalja u ekspanziji, on biti u vidu postizanja boljeg
materijalnog i socijalnog položaja, dok se u zemljama u recesiji odnosi na ublažavanje
razornih ekonomskih fluktuacija. U svom tekstu Dualizacija ekonomije i stratifikaciona struktura Danilo Mrkšić istražuje
„jednu od osnovnih funkcija sive ekonomije početkom devedesetih godina – funkciju
preživljavanja znatnog dela populacije – u sklopu strukturnih promena društva unutar
kojih je posebno izražen proces dualizacije privrednih tokova“ (Mrkšić, 1994:
23). Istraživanje je sprovedeno na osnovu anketnog ispitivanja na prostorima nekadašnje
Jugoslavije, u cilju pronalaženja odgovora na neka od sledećih značajnih pitanja,
a koja se tiču: demografskih i socio-ekonomskih obeležja učesnika na neformalnom
tržištu, uzroka bavljenja sivom ekonomijom, glavnih aktivnosti sive ekonomije, razlike
i povezanosti redovnih i dodatnih prihoda itd.
Pojam sive ekonomije
i problemi prilikom njenog merenja
Ranije smo pomenuli da je siva ekonomija sastavni
deo većine privrednih sistema, iz tog razloga što se novčani tokovi iz neformalne
ekonomije ulivaju u regularne monetarne tokove. Neformalnu privredu možemo odrediti
kao „sve dohodovne aktivnosti koje nisu regulisane od strane države u društvenom
okruženju u kojem su slične aktivnosti regulisane“ (Castells and Portes 1994, navedeno
prema Cvejić, 2002:124). Preciznije, ona obuhvata „ekonomske akcije koje zaobilaze
troškove i koje nisu pod zaštitom zakona, administrativnih pravila koja pokrivaju
„odnose vlasništva, trgovinska prava, radne ugovore, kreditiranje i sistem socijalnog
osiguranja“ (Feige, 1990, navedeno prema Cvejić, 2002:124). Prema Mrkšiću, u okviru
sive ekonomije trebalo bi svrstati sledeće aktivnosti:
1) sve zakonske proizvodne ekonomske aktivnosti
koje nisu deklasirane / čiji prihodi nisu tačno iskazani
2) deo nezakonskih proizvodnih i redistributivnih
aktivnosti koje prate blaže zakonske i moralne sankcije (Mrkšić, 1994: 27).
Kod poslednjeg određenja neformalne ekonomije,
možemo primetiti da su iz sive ekonomije isključene neproizvodne aktivnosti, ali
i aktivnosti koje prati stroga zakonska kazna, poput crne ekonomije. Svakako, jedna od značajnih posledica
sive ekonomije jeste smanjenje državnog budžeta, ali se takođe vodi spor oko toga
da li ona doprinosi povećanju nejednakosti
u društvu, čemu ćemo se vratiti u završnom delu razmatranja.
Brojni su pristupi kojima se može meriti obim neformalne
ekonomije, ali postoje i krucijalne teškoće pri njihovoj primeni. Tako postoje:
1) statistički
pristup - ključno jeste utvrđivanje makroekonomskih pokazatelja, gde se u okviru
sive ekonomije ubraja ono što nije registrovano
ili evidentirano
2) fiskalni
pristup - utvrđuju se prihodi koji nisu oporezovani, a oporezivi su, odnosno
pravi se razlika između prijavljenih i neprijavljenih prihoda
3) princip
legalnosti - predstavlja odnos prema važećim zakonima i propisima, gde je osnovno
pridržavati ih se
4) ispitivanje
sa aspekta (skrivenog) tržišta rada - ujedno je i najzahtevnije, jer zaposleni
u formalnom sektoru istovremeno mogu to biti i u neformalnom
Dodatne teškoće pri proučavanju neformalne ekonomije
jedne privrede pronalazimo i u činjenici da nisu svi segmenti sivog tržišta podjednako
pristupačni. Stepen pristupačnosti zavisi od: „kapitalne opremljenosti privrednih
grana, stručnih znanja potrebnih za obavljanje privredne aktivnosti i značaja funkcije
delatnosti u privrednom sistemu“ (Mrkšić, 1994: 30). Što su prikazani pokazatelji
bolji, to je teže pristupiti njihovom istraživanju. Ukoliko sumiramo probleme na
koje Mrkšić ukazuje tokom svog istraživanja, možemo ih svrstati u tri kategorije:
I. utvrditi udeo sive ekonomije u ukupnom društvenom
proizvodu
II. utvrditi aktivnosti sive ekonomije, posebno
u slučaju naturalnog privređivanja
III. utvrditi broj učesnika i njihov raspored po
prikrivenim aktivnostima (Mrkšić, 1994: 24)
„Kao glavni izvor i utoka teškoća najčešće se ističe
priroda pojave, njena prikrivljivost i gipkost, što joj omogućava da vešto izmiče
istraživačkim instrumentima, kao što se spretno uklanja i pred poreskim vlastima“
(Mrkšić, 1994: 23-24).
Karakteristike sive
ekonomije u Jugoslaviji 1990-ih
Prateći hronologiju razvoja i političkih događaja
u Jugoslaviji, ne možemo a da ne primetimo da je ona 60-ih godina pripadala redu
država sa malim obimom sive ekonomije, 70-ih sa prosečnim, a od 80-ih sa velikim
obimom neformalne ekonomije. Osim loše političke situacije, ratova i ekonomske zavisnosti
i sankcije UN-a, velikom obimu sive ekonomije doprineo je i transformacioni period
u kojem se našla nakon socijalizma. Transformacija sama po sebi predstavnja promenu
jednog sistema drugim, pa je logično očekivati kratkotrajnu nezaposlenost u jednoj
privredi. Međutim, zbog specifičnih karakteristika nekadašnje jugoslovenske privrede,
nezaposlenost se zadržala duži vremenski period. Data konstatacija vodi drugoj,
bitnijoj stavci koja je doprinela akumuliranju u sivoj ekonomiji, a to je problem
samoupravljanja koji više nije mogao da zadovolji postojeće i sve veće potrebe društva.
Jugoslovenska privreda u periodu blokirane transformacije, izgledala je kao „nedovršena
kula sačinjena od karata novijeg datuma na
klizavom postolju“.
Sledeći bitan činilac u vezi sa neformalnom ekonomijom,
jeste siromaštvo. 80-ih godina najsiromašnijima su se smatrali seljaci, dok već
90-ih to biva urbano stanovništvo, i to uglavnom pripadnici nižeg i srednjeg sloj.
Poljoprivreda postaje vodeća aktivnost na sivom tržištu, dok na velike probleme
nailaze oni koji ne poseduju nikakvu zemlju. Povećanju sive ekonomije značajno doprinose
i mešovita domaćinstva odnosno „polutani“, koja istovremeno rade i u poljoprivrednom,
ali i u nepoljoprivrednom sektoru. Osim srednjih i nižih slojeva, pritisak je prisutan
i iz gornjeg dela statifikacione strukture, gde nailazimo na spajanje stare (npr.
direktori državnih preduzeća) i nove (npr. krupni preduzetnici) elite. Direktori
„novopečenih firmi“ koriste trenutnu situaciju u zemlji kako bi poboljšali svoj
položaj na tržištu, između ostalog i na osnovu dobijanja različitih prava podmićivanjem
ili lobiranjem. Nije ni slučajno da isti direktori zauzimaju značajno mesto
u upravnim odborima različitih preduzeća. „Na ovaj način je početna strukturna
(položajna) sprega stare i nove elite postala i sistemska (funkcionalna), a glavne
osobine novonastalog sistema su bili: etatizam, autarkičnost, protekcionizam, kontrola
cena, prevlast političke nad ekonomskom elitom, tradicionalizam i ksenofobičnost“
(Cvejić, 2002:127). Osim ekonomski motivisanih akcija, značajnu funkciju ima i sam
vrednosni sistem društva u postsocijalističkom tranzicionom periodu, koji je u slučaju
Jugoslavije još više doprinosio kočenju modernizacijskih procesa.
Mrkšić indirektno ukazuje
da je siva ekonomija u Jugoslaviji 90-ih godina „sistemski izazvana“ predstavljajući
delanje tadašnjeg poreskog i sudskog sistema, koji je dodatno vršio pritisak na
zaposlene u formalnom sektoru. Pod tim se u slučaju poreskog sistema podrazumeva:
„veliko i neravnomerno raspoređeno ukupno poresko opterećenje i često menjanje poreskih
stopa i poreskih osnovica (Mrkšić, 1994: 38). U sadejstvu sa pravnim sistemom koji
nameće blage sankcije za privredne prestupe, a u periodu teške ekonomske situacije,
otvara se širok spektar mogućnosti za provlačenje neformalnih aktivnosti. Još jednu
sistemsku kočnicu normalnom funkcionisanju privrede predstavlja i neefikasan rad poreske administracije, ali
i pravosuđa, postavljanjem prevelikih zahteva koje je potrebno ispuniti. Neefikasnost
delovanja formalnih institucija, mogu se negativno odraziti na pojedinačnom nivou
u vidu nepoverenja prema njima. „Prema rezultatima istraživanja, iz spleta sistemskih
faktora posebno se izdvajaju smanjena sposobnost formalnog sektora da zadovoljava
osnovne potrebe stanovništva, mekan pravni poredak, komplikovana privredna regulativa,
te neefikasna poreska administracija i pravosuđe. Na strani konjunkturnih činilaca
prednjače raspad države i zajedničkog tržišta, te ekonomska blokada. Ti činioci
znatno pogoršavaju privredno stanje i na taj način pomažu preusmeravanje rada iz
formalnog u neformalni sektor privrede“ (Mrkšić, 1994: 66).
Glavna obeležja
učesnika sive ekonomije
Mrkšićevo istraživanje iz
1993. godine nam pokazuje da se izuzetan procenat stanovništva (čak 47,7%) bavilo
sivom ekonomijom, što u slučaju Jugoslavije oslikava nestabilnost tadašnjeg privrednog
sistema. Najveći broj pojedinaca na sivom tržištu se retko uključuje (53,7%), što
ukazuje na izuzetnu raširenost „fantomskih“ zanimanja odnosno onih koje prati nenadano
i povremeno pojavljivanje. Dalje, što se tiče rasprostranjenosti osnovnih dodatnih
aktivnosti, već smo kazali da je poljoprivreda najdominantnija grana (njom se bavi
25,2% zaposlenih na sivom tržištu), gde je najznačajnija aktivnost obrada sopstvene
zemlje. Zatim slede trgovina (16,7%) koja se uglavnom odnosi na prodaju prehrambenih
proizvoda (pod njom može spadati i šverc cigareta ili deviza), zanatsko-uslužne
delatnosti (15,1%) podrazumevajući pružanje usluga u domaćinstvu, intelektualne
usluge (6,5%) i na kraju izdavanje stambeno poslovnog prostora (3,2%). Takođe, treba
imate u vidu i neravnomernu privrednu razvijenost područja, koja za sobom povlači
veći stepen prisutnosti određenih aktivnosti u odnosu na druge, ali i veću zastupljenost
neregularnih aktivnosti u nerazvijenim područjima. Tako na primer u Crnoj Gori najčešća
aktivnost u okviru trgovine na sivom tržištu jeste pretprodaja pića i benzina
(40%), ali i šverc deviza (35%), dok u Vojvodini prodaja prehrambenih proizvoda.
Na osnovu predstavljenog, možemo zaključiti da zavisno od geografskog položaja i
razvijenosti datog područja, postoji i različita prisutnost pomenutih dodatnih aktivnosti.
Što se tiče ostalih demografskih karakteristika, osobe starosti od 30 do 44 godina
najčešće se bave sivom ekonomijom (41,3%), kao i oni sa završenom srednjom školom
(55%).
Ukoliko posmatramo predstavljenu
klasno-slojnu stratifikacionu šemu, najviše se na sivom tržištu uključuju nezaposleni,
a zatim kvalifikovani radnici i službenici. Što se tiče njihovog rasporeda bavljenja
dodatnim aktivnostima, kod većine pripadnika ovih grupa u značajnijoj meri je prisutna
poljoprivredna aktivnost, zatim trgovina i zanatstvo. Možemo reći, da se relativno
svi slojevi u manjoj ili većoj meri uključuju na neformalno tržište, najčešće kako
bi obezbedili sredstva za egzistenciju.
Služeći se Mrkšićevom analizom
i interpretacijom rezultata redovnih i dodatnih prihoda, da se uočiti postojanje
vrlo male razlike u redovnim prihodima između slojeva, što dalje ukazuje i potvrđuje
činjenicu da je tokom 90-ih godina životni standard u Jugoslaviji bio nizak. Dodatni
prihodi u retkim slučajevima su u značajnijoj meri prelazili 50% redovnih prihoda,
a tamo gde to čine, radilo se o niskim platnim razredima. Mrkšić primećuje da su
prisutne dve značajne tendencije:
1) izraženiji je proces unutarslojne nego međuslojne
ekonomske diferencijacije, na šta ukazuju mali dodatni prihodi
2) izdvajanje malobrojne elite bogatih koji koncentrišu
veliki deo dodatnih prihoda (Mrkšić, 1993: 64)
Prva konstantacija čini se logičnijom ukoliko sagledamo
materijalni položaj tadašnjeg stanovništva koji je bio očekivano loš i gde zapravo
nije postojala značajna razlika između indeksa materijalnog položaja različitih
klasa. Takođe, povremeni i nestabilni prihodi dodatno doprinose većoj unutargrupnoj
varijaciji jednog sloja.[1]
Na postojanost
snažne polarizacije gornjeg u odnosu na ostale slojeve ukazuje i Cvejić. „Reklo
bi se da grupe koje se nalaze na vrhu društvene lestvice dominantnije usmeravaju
protok resursa u ovoj oblasti (ukoliko su aktivne) i daju veći doprinos ukupnom
volumenu NP“ (Cvejić, 2002: 128). Vrlo važno jeste i sledeće njegovo zapažanje koje
govori o načinu uspostavljanja funkcionalne veze između ove dve „grupe“ stanovništva.
„Konkretno govoreći, iako svaki dogovor o neformalnom prometu roba ili usluga podrazumeva
dve strane, davaoca i primaoca, osoba na nižem društvenom položaju (sa manjom ukupnom
količinom akumuliranih kapitala) će se najćešće javljati samo u jednoj od te dve
uloge (recimo, kao davalac usluge ili kao neko ko radom na okućnici obezbeđuje deo
prehrambenih proizvoda za domaćinstvo), dok će se osoba na višem društvenom položaju
često javljati u obe uloge (npr. kao korisnik i davalac usluga na neformalnog tržištu
rada), tj. značajnije će angažovati mreže kroz koje deluje i obrtaće veći ekonomski
kapital“ (Cvejić, 2002:128).
ZAKLjUČAK
Zanimljivo pitanje koje možemo
postaviti jeste, da li je siva ekonomija u Jugoslaviji 90-ih opravdana? Ukoliko
se koncentrišemo na ciljeve aktera, odgovor može biti različit. Ukoliko je cilj
preživljavanje, logično je očekivati smanjenje aktivnosti na sivom tržištu onda
kada se uspostavi stabilnost formalne ekonomije. Sa druge strane, smatram je neopravdanom
tamo gde ona služi za poboljšanje sopstvenog položaja koji nije egzistencijalno
ugrožen. Sledeći bitan činilac tiče se nejednakosti. Da li siva ekonomija doprinosi
većoj nejednakosti između slojeva? I u ovom slučaju potrebno je vršiti posmatranje
iz dve različite perspektive. Kod većine stanovništva, dodatni prihodi doprinose
amortizaciji međusobne suprotstavljenosti, međutim, kao što smo mogli videti iz
prethodnog dela, distanca se između manjine
koja poseduje većinu resursa u neformalnom sektoru povećava u odnosu na ostatak
društva. U svakom slučaju, neformalna ekonomija u Jugoslaviji 90-ih godina pretstavlja
specifičan slučaj mešavine različitih uticaja koji proizilaze iz njene „nesposobnosti“
ili „nedostatka želje“ da svoje socijalističke derivacije prilagodi novonastalim
okolnostima u tranzicionom periodu.
Literatura:
·
Mrkšić, D. 1994. Siva ekonomija i socijalna stratifikacija, u Lazić, M., ur. Razaranje društva, Beograd: Filip Višnjić
·
Cvejić, S. 2002. Neformana privreda u post-socijalističkoj transformaciji: 'siva ekonomija
u Srbiji 90-ih', u Bolčić S. i A. Milić, ur. Srbija krajem milenijuma: Razaranje
društva, promene i svakodnevni život, Beograd: ISI FF
·
Cvejić, S. 2006. Klasno-slojna struktura u Srbiji u boliranoj transformaciji, u: Korak
u mestu, Beograd: ISI FF
[1] Више о овом истраживању у: Цвејић, С. 2006. Класно-слојна структура у Србији у блокираној трансформацији, у: Корак у месту, Београд: ИСИ ФФ