Autor: Uroš Radulović
Uvod
Uvod
Glavna
tema kojom se bavi Tomas Sovel (Thomas Sowell) u svojoj knjizi „Konflikt vizija“ jeste traženje ideoloških korena političkih
borbi, dok, nas takođe, navodi na razmišljanje i preispitivanje samih vizija koje
posedujemo. Sovel se ne bavi konkretnim ideologijima koje danas postoje ili koje
su postojale kroz istoriju, već vizijama na kojima se one baziraju i iz kojih nastaju
i razvijaju se. U svom radu ću se konkretno bazirati na tumačenju vizija i kako
ih je Sovel klasifikovao, a posebnu pažnju ću posvetiti vizijama jednakosti i vizijam
vlasti. Knjigu „Konflikt vizija“ Tomasa Sovela sam izabrao sa razlogom jer sam od
ranije upoznat sa njegovim delima i filozofijom kojom se vodi, a kroz ovo delo Sovel
se krajnje kritički ophodi prema temi kojom se bavi i daje drugačiji pogled na korene
ideološke borbe i zašto one postoje.
Već na
samom početku predgovora svoje knjige, Sovel napominje da treba praviti razliku
između konflikta vizija i sukobljenih interesa, jer su, prema njemu, to dve različite
stvari. Kada su interesi u pitanju, tu zainteresovane strane razmatraju šta mogu
da dobiju, a šta da izgube. Javnom mnjenju, razlika između konflikta vizija i sukobljenih
interesa ne mora biti jasna, zato što može biti u konfuziji zahvaljujući propagandi
sa obe strane, a takva javna zbunjenost je upravo posledica shvatanja vlastitog
interesa zainteresovanih strana. No, kada su konflikti vizija u pitanju „mogu biti
najmanje svesni prepostavki koje joj leže u osnovi – ili najmanje zainteresovani
da zastanu kako bi se razmotrila takva teorijska pitanja u situaciji
u kojoj postoje urgentna 'praktična' pitanja sa kojima se treba suočiti, u kojoj
treba voditi krstaške ratove ili braniti po svaku cenu određene vrednosti“ (Sovel,
2007: 9).
Vizije,
Sovel, shvata ne kao puke emocionalne porive, već sasvim suprotno, smatra da „one
poseduju znatnu logičku koherentnost, čak i kada je reč o onim vizijama u kojima
se ta logika retko kad istražuje“ (Sovel, 2007: 9). Vizije nisu rezervisane samo
za fanatike niti se vezuju za određene ideologije, svi imamo vizije. „One su tihi
oblikotvorci naših misli“ (Sovel, 2007: 9). U daljem tekstu ću se baviti podrobnijom
analizom vizija.
Uloga vizija
Da bismo
razumeli ulogu vizija, prvo moramo reći šta su vizije i na čemu se baziraju. Kao
što sam u uvodnom delu naveo, Sovel smatra da vizije nisu
puki emocionalni porivi, već su vizije pretpostavke i osećanje načina kako percipiramo
da svet funkcioniše. Još jedan način kako se opisuje vizije jeste kao „preanalitički
kognitivni akt“(Sovel, 2007: 12), tj. nešto osećamo ili podrazumevamo pre nego što smo izgradili
teorijski okvir naših stavova bez obzira da li se one mogu testirati na osnovu neke
evidencije. Sovel tu navodi primer pećinskog čoveka koji ima osećanje da se lišće
pomera jer ga neki duh pomera, kao što da
zbog nekih paranormalnih i nevidljivih stvari dolazi do oživljavanja vulkana. Takođe
i poređenje Njutna (Isaac Newton) i Ajnštajna
(Albert Einstein) - kako su imali suprotne vizije o tome kako svet funkcioniše. Dok, kada su u pitanju društveni fenomeni,
da su Ruso (Jean-Jacques Rousseau) i Berk (Edmund Burke) imali
raličite vizije o društvenoj uzročnosti.
Bilo
bi krajnje naivno reći da treba da se otarasimo vizija načisto, i da ih zamenimo
realnošću, „ali to bi mogla biti najutopističkija od svih vizija. Realnost je suviše
složena da bi je shvatila bilo koja data svest“ (Sovel, 2007; 11). Vizije ne moraju
biti samo političke, one mogu biti socijalne, religiozne, moralne ili ekonomske.
Nekad smo i spremni da zbog svojih vizija „ginemo“ i da u njima istrajemo ne obraćajući preterano pažnju na njihove posledice ili neuspehe.
Temelji na kojima se gradi teorija su vizije,
ali finalna struktura ne zavisi od temelja, već koliko truda i pažnje je uloženo u konstruisanje teorijskog okvira
„i koliko je čvrsto on poduprt
bitnim činjenicama“ (Sovel, 2007: 12). Iako vizije jesu veoma subjektivne, to ne otklanja mogućnost da
teorije koje podupiru tu viziju nisu dobro konstruisane, jer njihovu objektivnu validnost mogu da potvrde činjenice.
Tu dolazi
do sledećeg elementa koji je bitan za nadogradnju vizije u teoriju, a to je logika.
Isto kao što koristimo empirijsku evidenciju da bi dokazali tačnost neke teorije,
tako koristimo i logiku od koje polazimo
da bismo svoju teoriju formirali. Sovel citira Vilfreda Pareta (Vilfredo Pareto) : „Logika je korisna za
dokaz, ali gotovo nikad za dolaženje do otkrića. Čovek stiče određene impresije;
pod njihovim uticajem on oblikuje – a da nije u stanju da kaže ni kako ni zašto,
i ako pokuša da to učini, on obmanjuje samoga sebe – propoziciju, koja se može verifikovati
ekspiremntalno“ (Sovel, 2007: 12).
Vizija
postoji onoliko koliko postoji ljudi na ovoj planeti, ako ne i više. Svaka je specifična
za sebe. Imamo viziju kako smatramo da svet funkcioniše, i, kao što sam već naveo, sve te vizije koje postoje
su, do neke mere pojednostavljene, iako smo skloni da to kažemo za viziju onog drugog,
a ne za našu specifičnu viziju. „Vizija, kao termin koji se ovde upotrebljava, nije
san, prorokovanje ili moralni imperativ, iako se svak od tih stvari može, u krajnjoj
liniji, izvesti iz neke partikularne vizije. Ovde je vizija razumevanje uzročnosti“
(Sovel, 2007: 13). Možda bi se vizije najbolje mogu uporediti sa nečim što je slično
slutnji. Engleski jezik, pak, ima taj odličan
termin „gut feeling“, dok
bi na srpskom jeziku najadekvatniji prevodio bio „instinkt“. Taj pojam uzročnosti
je posebno vezan za socijalne vizije i socijalne teorije koje pokušavaju da objasne
brojne neobjašnjive društvene fenomene uzročnosti kroz neke svoje pretpostavke ili
jednostavno davanje objašnjenje na ad hoc način.
Socijalne vizije, prema Sovelu, veoma su bitne
iz više razloga. Politike koje su zasnovane na osnovu određenih vizija sveta su
najočitije, one sa sobom nose određene posledice koje oblikuju društveni život,
koje se šire kroz zajednice ljudi i „odjekuju godinama ili, čak generacijama i vekovima“
(Sovel, 2007; 14). Primer toga može biti pitanje socijalnih politika kako unaprediti
društvo, predstavnici obe vizije se bave tim pitanjem ali su dosta različite u dolaženju
do cilja da ih je nemoguće pomiriti. Vizije, kao percepcije kako svet funkcioniše,
služe za popunjavanje velike praznine koja može postojati u znanju individue. Sovel
daje primer pojedinca, koji u oblasti gde je ekspert dela na jedan način, dok u
drugim situacijama, gde nema neko obimno znanje u toj oblasti, on dela na drugi način - na osnovu svoje vizije koju
nikada nije empirijski testirao.
„Neki doktor može biti konzervativan u pogledu odnosa prema medicinskim pitanjima,
a liberalan kada je reč o društvenim i političkim pitanjima, ili obrnuto“ (Sovel,
2007: 14).
Podela vizija
Da/Kako bismo bolje razumeli konflikt vizija, prvo moramo
da znamo koje su to vizije u konfliktu. Kada su u pitanju socijalne vizije, one
se razlikuju na osnovu shvatanja prirode čoveka. Sovel tu navodi razlike koje bi
biće sa druge planete primetilo u percipirajući prirodu čoveka kada bi pročitalo
delo Vilijama Godvina (William Godwin) „Istraživanje političke pravde“ (1793) i delo „Federalistički spisi“
(1788) - gde se vide očite razlike u shvatanju ljudske prirode. Ista razlika
se može i danas videti u različitim pogledima na čoveka kao biće u delima Džona
Keneta Galbrajta (John Kenneth Galbraith) i Fridriha Hajeka (Friedrich August von Hayek). „Čak bi i spekulitivni pre-istorijski čovek bio divlja kreatura po
prirodi, pravila razliku između slobodnog, nevinog bića Žan-Žaka Rusoa i brutalnog
učesnika u krvavom ratu svih protiv svih koga je koncipirao Tomas Hobs“ (Sovel,
2007; 18). Te radikalne razlike u shvatanju ljudske prirode kroz istoriju su karakteristične,
na njima su se gradile sve ostale teorije i pokreti koji su promenili istoriju.
Takođe, odatle potiču i podele u shvatanju mentalne i moralne prirode čoveka, kao i načina na koji se može neki problem rešiti.
Radi
lakšeg shvatanja konflikta vizija, Sovel ih deli na dve obimne kategorije: ograničene i neograničene vizije. Dodao bih da ovakvu podelu ne treba shvatiti kao
podelu na Levicu i Desnicu ili Liberalnu misao i Konzervativnu misao, to je ono
što dolazi kao nadgradnja. U daljem tekstu ću, kroz temu kojom se budem bavio, napraviti
podelu na ograničenu i neograničenu viziju i osvrnuti se na autore relevantne za
to polje.
Priroda čoveka
Početna
tačka, kao što sam već naveo, u shvatanju različitosti obeju vizija jeste shvatanje
prirode čoveka, zašto je čovek takav kakav je i zašto se vodi idejama kojima se
vodi kroz život. To je srž na kome se grade teorije i pitanje da li je čovekova
priroda promenljiva iako se u oba slučaja priznaje da je priroda čoveka nesavršena.
Ograničena vizija
Ono što
je specifično za ograničenu viziju u vezi prirode čoveka jeste što priznaje prirodna
ograničenja čoveka kao nepromenljivog i nesavršenog. Najbolji predstavnik shvatanja ograničene vizije prirode
čoveka po Sovelu, jeste Adam Smit (Adam
Smith). Sam Smit, i pre nego što se profilisao kao ekonomista, nepromenljivost i ograničenost ljudske prirode
je shvatao kao činjenicu, kao nešto što se ne može promeniti, niti kao nešto što bi trebalo promeniti. „Smit ne posmatra ljudsku
prirodu kao nešto što bi moglo ili trebalo da menja, već pokušava da odredi kako
se željene moralne i socijalne dobrobiti mogu proizvoditi na najefikasniji način,
unutar tog ograničenja“ (Sovel, 2007: 20). Naravno, ograničena vizija nije rezervisana
samo za ekonomiste, tu Sovel navodi i primer Aleksandra Hamiltona (Alexander Hamilton), koji
je po Sovelu najbolje opisao smisao ograničene vizije u Federalističkim spisima
(1788): „Sudbina
svih ljudskih institucija, čak i onih najsavršenijeg tipa , jeste da sadrže u sebi
kako defekte tako i savršene karakteristike – potencija i za zlo i za dobro. To
ima svoje poreklo u nesavršenosti njihovog tvorca, čoveka“ (Sovel, 2007: 20). Glavna premisa pristalica 'ograničene vizije' jeste
da moral i dobrota ljudi ne proizilazi iz želje da ljudi budu dobri zarad drugih
ljudi, već iz sebičnih razloga prema sebi. Ti razlozi mogu biti različiti, počev
od osećaja da je učionio dobro delo, očekujući nešto zauzvrat od osobe kojoj je
pomogao itd. Tu Sovel navodi da je u delu Bogatstvo nacija Smit otišao korak dalje:
„Ekonomski dobici za društvo nisu uglavnom plod namera pojedinaca, već oni sistematski
proizilaze iz interakcija na tržištu, zato što se one odvijaju pod pritiskom konkurencije
i težnji za individualnim postignućem“ (Sovel, 2007: 21).
Zaključak
je da se delanje ljudi u 'ograničenoj viziji' shvata kao forsirani altruizam što
tera ljude da, zarad sopstvenog blagostanja, sarađuju sa drugim ljudima da bi uspeli.
To ne znači da indvidua ne radi u interesu društva, već znači da zarad funkcionisanja
društva i ekonimije pojedinac je prinuđen da čini za ostale ljude „motivacija koja
stoji iza tih činova – nezavisno od toga da li je moralna ili ekonomska – u krajnjoj
liniji je samocentrirana“ (Sovel, 2007: 21).
Smatram da je veoma bitno napomenuti da ako je neko pristalica 'ograničene
vizije' da nema negativnu konotaciju, već je reč o drugačijem pogledu na svet prema
kome se ljudske nesavršenosti prihvataju, uz verovanje da su neke stvari jednostavno
takve kakve jesu.
Neograničena vizija
Prirodu
čoveka, pristalice neograničene vizije shvataju potpuno drugačije. Predstavnici
neograničene vizije ljudsku prirodu razumeju kao nešto što može da se razvija i
koju je moguće promeniti na bolje kroz spoljašne faktore koji bi na nju uticali.
Sovel
za predstavnika neograničene vizije, po pitanju ljudske prirode uzima Vilijama Godvina
(William Godwin), kao apsolutnu suprotnost Smitovom shvatanju ljudske prirode. Oba
autora su iz 18. veka. Godvin, za razliku od Smita, smatra da je ljudska priroda
inherentno dobra i da ona može stvarati dobrotu za društvo namerno, ne zato što
pojedinac zbog toga dobija neke nagrade da
tako nešto uradi ili se plaši kazne, već zato što je to dobro za društvo u celini.
„Godvin smatra da je namera da se stvara korist za druge 'suština vrline', dok je
vrlina, za uzvrat, put ka ljudskoj sreći“ (Sovel 2007: 22). Dok je Smit više razmatrao podsticaje za ljudsku akciju i kako ih poboljšati,
Godvin je verovao da su podsticaji takve vrste 'loši po sebe' jer sprečavaju čoveka
da se usavršava i postane onakav kakav može biti.
Što se
tiče neograničene vizije, zaključak je taj da se kod pristalica ove vizije primećuje
optimizam kad je u pitanju čovekova priroda i da je potrebno samo osmisliti institucije
i stvoriti sistem u kakvom će čovek konstantno napredovati.
Vizije jednakosti
Kao i
ostale bitna pitanja, jednakost se shvata na veoma različit način kroz dve vizije.
Sovel kao bitan apekst napominje razliku u shvatanju pojma 'jednakost':“jednakost
se u ograničenoj viziji poima kao proces, a u neograničenoj viziji kao rezultat“
(Sovel, 2007: 111).
Ograničena vizija
Kao bitne
predstavnike ograničene vizije po ovom pitanju, Sovel je naveo Edmunda Berka, Fridrih
Hajeka i Miltona Fridmana. Jednakost je, kao
što sam naveo, za ograničenu viziju proces.
Citirajući Berka, „svi ljudi imaju jednaka prava, ali ne i jednaku količinu stvari“ (Sovel, 2007: 111). Za ograničenu viziju, jednakost predstavlja jednaki tretman bez obzira
da li je krajnji rezultat jednak. Takođe, pristalice ograničene vizije
se ne obaziru preterano na materijalnu nejednakost, jer smatraju da dok god postoji jednaki tretman i fer uslovi, rezultat,
kakav god bio, je fer. Kako zaključuje Aleksandar Hamilton, svi ljudi su „ovlašćeni na jednakost u privilegijama“, a ekonomska
nejednakost će „postojati dokle god postoji sloboda“ (Sovel, 2007: 111).
Takođe,
zastupnici ograničene vizije upozoravaju da treba obratiti pažnju na tu želju za
jednakošću u nekim oblastima. Kao što za primer ekonomske nejednakosti možemo navesti
situaciju gde se zarad „većeg dobra“ i nekog „višeg cilja“ uzima od jednih silom, da bi se dalo drugima koji
su, prema nekima, više zaslužili iz različitih
razloga. Fridman (Milton Friedman) se posebno
pozabavio tom željom za jednakošću: „Društvo koje jednakost – u smislu jednakosti
ishoda – pretpostavlja slobodi, završiće kao društvo i bez jednakosti i bez slobode.
Upotreba sile u cilju uspostavljanja jednakosti razoriće slobodu, tako da će sila,
uvedena radi ostvarivanja dobrih ciljeva, naći u rukama ljudi koji će je upotrebljavati
za promovisanje vlastitih interesa“ (Sovel, 2007: 112). Naravno, moram navesti da
pristalice ograničene vizije ne smatraju da nejednakosti ne postoje, ali nekima
pridaju više pažnje nego drugima. Niti da to znači da se pristalice ograničene vizije
slažu sa ekonomskom nejednakosti na globalnom nivou i da ih odobravaju kao status
kvo stanja stvari, već dolaze do drugačijih ideja i predloga kako se taj problem
može rešiti.
Neograničena vizija
Međutim,
moguće posledice u želji za jednakošću, po
pristalicama neograničene vizije, se mogu izbeći. Citirajući Godvina: „pravednije
je i poželjnije da se društveni prozivod, kojem svi mi doprinosimo, raspodeli na
nas, sa izvesnim stepenom jednakosti““ (Sovel, 2007: 112). Što se tiče jednakosti šansi, prema pristalicama
neograničene vizije ono nema smisla, smatraju da se ne treba prema svima ophoditi
na isti način i da ne bi trebali svi biti podvrgnuti istim kriterijumima. Uzimaju
u obzir da niko nema isti nivo obrazovanja, imovine, bogastva, čak i da ljudi imaju
i drugačiju kulturu. Cilj takvog načina
gledanja na stvari jeste zbog jednakosti rezultata koje trebaju biti što manje udaljeni
jedni od drugih.
Primer
koji možemo naći u modernom dobu, koje je vezana za pristalice neograničene vizije,
jesu „afirmativne mere“ koje funkcionišu po principu tretiranja jedne grupe ljudi
drugačije zbog pretpostavke da su nejednakosti između te grupe ljudi i ostalih veće
nego što trebaju biti, bilo da je to ekonomski vid nejednakosti pa se mere sprovode
kroz donacije ili socijalne programe ili stepen nezaposlenih u jednoj sferi rada
gde se mere sprovode putem kvota. „Afirmativne mere“ pobijaju koncepciju ograničene
vizije po kojoj bi svaka individua trebala biti tretirana na isti način.
Zaključak
Sovel,
osim onoga što sam naveo u svom radu, bavi
se još vizijama
vlasti, pravde i vizijama vrednosti i paradigmama za koje, zbog prirode ovog rada,
nisam imao prostora da kroz sve prođem. Odlučio sam se za opšti opis toga šta su vizije i koja je njihova uloga, i na koji
društveni fenomen to znanje može da se primeni, a koji ima veze sa naukom kojom
nastojim da se bavim. Moram napomenuti ono što je Sovel sam naveo u knjizi, a to
je da niko nije stopostotno pristalica ograničene vizije, odnosno stopostotno pristalica neograničene vizije,
budući da o različitim stvarima gradimo određene teorije koje mogu izgledati kao
da su ograničene, dok su druge bliže neograničenoj viziji.
Ono što
je veoma bitno u vezi sa knjigom „Konflikt vizija“, jeste to što daje dosta dublji
uvid u samu strukturu teorija i širu sliku o tome kako nastaju ideologije i politički
pokreti. Veoma jasno su objašnjene podele koje postoje. Uzeti su pravi predstavnici
svojih vremena kao ključni predstavnici ograničene i neograničene vizije.
Lično
sam se više pronašao kao pristalica ograničene vizije po nekim pitanjima. Iz razloga
što smatram da je čovekova priroda moralno i intelektualno ograničena, tu smo gde
se nalazimo. Takođe, smatram da je jedini način da društvo napreduje, jeste ako
dozvolimo individui da napreduje u slobodnom
društvu, slobodnoj i kompetativnoj ekonomiji i što većoj personalnoj slobodi dok
se što više ceni jednakost šansi i odgovornost donošenja individualnih odluka.
Literatura:
Sovel,
Tomas (2007): „Konflikt vizija“, Beograd, Filip Višnjić