Autor: Ognjen Varađanin
Uvod
Džozef
Semjuel Naj (Joseph Samuel Nye, Jr.) je autor dela „Kako razumevati međunarodne
sukobe“, knjige koja se bavi relacijom istorija – teorija, unutrašnja –
spoljašnja politika, logikom odnosa i sukoba, kao i globalizacijom. Neka od
kapitalnih pitanja koje postavlja Naj su i kakvu ulogu moral igra u međunarodnim
odnosima, da li su ratovi bili neizbežni i koji su to neposredni, a koji
latentni razlozi sukoba između država.
Kako
mnogi teoretičari tvrde, u istraživanju i teoretisanju nemoguće je biti potpuno
objektivan, stoga pre ulaženja u dublju analizu ove teme potrebno je napisati
par reči i o autoru knjige u svrhu bližeg razumevanja njegovih teorijskih
stavova prožetih kroz ovo delo. Rođen u selu od 18000 stanovnika, Džozef Naj,
osnovne studije je završio na Prinstonu summa
cum laude, a doktorat iz političkih nauka odbranio je 1964. godine. Naj se
smatra, zajedno sa Robertom Kiohejnom (Robert Keohane), utemeljiteljem modernog
neoliberalizma. Nosilac je brojnih visokih zvanja među kojima je i pomoćnik
ministra odbrane za međunarodne bezbednosne poslove , a trenutno je profesor na
Harvardskom univerzitetu. Otac je pojma „meka moć“ koji označava upotrebu
kredibiliteta ili ugleda države, organizacije, pojedinca u svrhu ostvarivanja
željenog ishoda bez nasilnih sredstava.
Svet se skuplja
Ekonomičniji,
jeftiniji, brži, manji. To su otprilike epiteti kojima bismo mogli da opišemo
21. vek. Prostor i vreme, iako relativni, postaju sve tesniji i kraći. Nekada
je bilo potrebno tri meseca da se preplovi Atlantik, a danas balističke rakete
to mogu za 30 minuta. To se uveliko odražava i na međunarodnu politiku. „Kako se uticaj udaljenosti smanjuje,
prilike koje vladaju u dalekim, siromašnim zemljama kao što je Avganistan
iznenada postaju veoma značajne za Ameriku i Evropu“ (Naj Dž. 2006: 12).
Sam
karakter međunarodne politike se nije mnogo promenio od vremena Helenske
civilizacije. Savezi, ravnoteža snaga i
izbori u politici između rata i kompromisa, ostali su slični kroz milenijume (Naj
Dž. 2006: 12). Ipak, u vreme Antičke Grčke nije bilo straha od nuklearnih bombi
koji umnogome utiče na današnju svetsku politiku. Nije bilo faktora
transnacionalnih korporacija, nevladinih organizacija, terorističkih grupa i
dr.
Do
danas postoje tri poznata oblika političkih sistema. Prvi je imperijalni sistem
gde jedna imperija kontroliše skoro ceo njoj poznat svet kao što je bio slučaj
sa Rimskom imperijom. Drugi je feudalni sistem koji je u Evropi postojao nakon
pada Rimskog carstva, gde je svet podeljen regionalno, a u tim regijama vladaju
kneževi, a nad više regija kraljevi. „Feudalism
describes a set of reciprocal legal and military obligations among the warrior
nobility, revolving around the three key concepts of lords, vassals and fiefs“
(Ganshof F. L. 1952). Treći, sadašnji sistem, Naj naziva anarhičnim sistemom
država. U prošlosti su to bili gradovi – države kao u Staroj Grčkoj ili u
petnaestovekovnoj Italiji. Od Vestfalskog mira 1648. stvorene su suverene
države koje nalikuju današnjim. Kada danas govorimo o međunarodnoj politici
podrazumevamo sistem teritorijalnih država, a međunarodnu politiku definišemo
kao politiku u odsustvu zajedničkog suverena. Međunarodna politika je sistem
koji počiva na načelu samopomoći. Tomas Hobs nazvao je takav anarhični sistem
"prirodnim stanjem" (Naj Dž. 2006: 14). Prirodno stanje je za Hobsa
rat svit protiv sviju gde važi homo
homini lupus. Unutrašnju politiku moguće je kontrolisati zakonima,
sankcijama, dok sa međunarodnom nije isti slučaj, ne postoji „svetska vlada“
koja može da kontroliše sve države.
Dalje,
dve su suprostavljene tradicije najvažnije u međunarodnoj politici kada je reč
o današnjem, anarhičnom sistemu. To su realizam, gde je središnji problem
međunarodne politike rat i upotreba sile, a glavni akteri su države. Zatim
liberalizam u kom unutrašnja i međunarodna politika nisu toliko različite, liberali
tvrde kako trgovina prelazi granice pomoću transnacionalnih korporacija. „Profesor Ričard Folk sa Prinston
Univerziteta, smatra da će ovi transnacionalni problemi i vrednosti proizvesti
nove lojalnosti zasnovane na neteritorijalnom načelu, što će izmeniti sistem
država koji je bio dominantan u poslenjih 400 godina. Transnacionalne sile
poništavaju Vestfalski mir a čovečanstvo evoluira ka novoj formi međunarodne
politike“ (Naj Dž. 2006: 16).
Subjekti, ciljevi i sredstva
Pojmovi
iz ovog podnaslova važe za tri osnovna faktora u teorijskom promišljanju
međunarodne politike i svaki od njih je promenjiv. Autor kao do nedavno
najbitniji subjekt vidi države, ali sada uticaj na međunarodnu politiku vrše i
nedržavni akteri kao što su multinacionalne kompanije koje prevazilaze granice
država. Bitno pitanje koje je ovde potrebno postaviti je koliki je uticaj
nedržavnih subjekata na međunarodnu političku scenu. Poznato je kako države i
dalje vrše najveći uticaj ali i u samim državama uticaj nevladinih organizacija
i velikih korporacija je osetan u svetskoj politici.
Drugo,
ciljevi. „Tradicionalno preovlađujući
cilj država u jednom anarhičnom sistemu je vojna bezbednost. Danas zemlje
očigledno brinu o vlastitoj vojnoj bezbednosti, ali one takođe isto toliko, ako
ne i više, vode računa o njihovom ekonomskom bogatstvu, o društvenim problemima
kao što su trgovina drogom ... ili o ekološkim kretanjima“ (Naj Dž. 2006: 19).
Treće,
sredstva. Do pre par decenija za najjaču državu je važila ona koja ima najveću
vojnu silu tj. ona koja će da prevlada ako dođe do vojnog sukoba. Danas bismo
kao značajno sredstvo u ovom anarhičnom sistemu država označili ekonomsku moć,
sredstva komunikacije, međunarodne institucije i transnacionalne subjekte. Ovde
Naj uvodi pojam „meka moć“ da bi označio moć privlačnosti i međusobne saradnje
i boljitka. Meka moć je sredstvo koje najbolje koriste države sa „najvrednijom“
diplomatijom, kulturom, političkim kredibilitetom i vrednostima najuspešnije.
Zatvorenikova (bezbednosna) dilema
„Scenario
igre “zatvorenikova dilema” se odvija na sledeći način: zamislite situaciju u
kojoj policija negde uhapsi dva čoveka koji poseduju male količine droge, što
je dovoljno za kaznu od jedne godine zatvora. Policija ima dobar razlog da
veruje da su ova dvojica zaista dileri droge, ali nemaju dovoljno dokaza za
presudu. Kao dileri, njih dvojica bi vrlo lako mogli dobiti kaznu od 25 godina
zatvora. Policija zna da bi svedočenje jednog od njih protiv onog drugog, bilo
dovoljno da se taj drugi osudi na puno trajanje kazne. U tom cilju policija
svakom od njih nudi slobodu, ukoliko optuži onog drugog da je diler droge.
Rekli su im, takođe, da ako obojica budu svedočila, dobiće po 10 godina
zatvora. To bi značilo da neće preprodavati drogu u narednih deset godina; na
drugi način u zatvoru su samo godinu dana i budući da će uskoro biti na slobodi
ponovo će prodavati drogu. Osumnjičeni su smešteni u odvojene ćelije i nije im dozvoljeno
da međusobno komuniciraju. Oba zatvorenika imaju istu dilemu: mogu da svedoče
protiv onog drugog, poslavši ga pritom na dvadesetpetogodišnju robiju, pri tome
oslobodivši sebe potpuno, ili da se ćuti i provede jedna godina u zatvoru. Ali
ako obojica progovore, onda će i jedan i drugi dobiti po deset godina zatvora.
Svaki od njih razmišlja: “bolje će biti za mene ako progovorim. Ako on bude
držao jezik za zubima i ako je ne budem progovorio, provešću u zatvoru godinu
dana. Ali šta ako onaj drugi momak progovori? Ako ja progovorim takođe, dobiću
deset godina, ali ako budem držao jezik za zubima, provešću sledećih 25 godina
u zatvoru, a on će biti slobodan; biću pravi gubitnik. Sa druge strane, ako mu
pomognem i ne progovorim, kako mogu biti siguran da me on neće izdati?“ (Naj Dž.
2006: 25, 26). Uzmimo ovaj primer Naja i zamenimo dilere drogom državama. Zatvorenikova
dilema objašnjava koliko su kredibilitet i uzajamna tradicija država presudni u
njihovom suživotu. Države razmišljaju slično pojedincima, zato što njima
vladaju ljudi, sa ljudskim emocijama, po principu udari me, vratiću ti. Kada se
odnosi država pokvare teško ih je vratiti. Greška jednom učinjena dugo se pamti
i tako opada kredibilitet država, što se lako može videti kroz istoriju.
Tu
dolazimo do sledećeg problema, problema etike i moralnosti. Kako države mogu da
budu nepristrasne i moralne, ako njima vladaju pojedinci koji su pak samo
ljudi. Kako da interesi druge države budu iste važnosti kao i sopstvene države?
„Moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici nego u unutrašnjoj iz četiri
razloga. Prvi je slaba međunarodna saglasnost o vrednostima. Postoje kulturne i
religijske razlike u pogledu prosuđivanja opravdanosti pojedinih postupaka.
Drugo, države su drugačije od pojedinaca. Države su apstrakcije, pa iako su
njihove vođe pojedinci, delatnost državnika se ocenjuje na drugačiji način,
nego kada deluju samo kao pojedinci.... Poenta je da kada pojedinci deluju kao lideri
država, o njihovim akcijama se sudi nešto drugačije. Treći razlog zbog kojeg
moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici je njena složenost
uzročno-posledičnih odnosa. Dovoljno je teško znati posledice delovanja u
unutrašnjim poslovima, u međunarodnim odnosima postoji još jedan sloj
složenosti: međudejstvo država.... Konačno, postoji argument koji kaže da su
ustanove međunarodnog društva naročito slabe, te da je razilaženje između
pravde i poretka veće u međunarodnoj nego u unutrašnjoj politici.“ (Naj Dž. 2006:
31, 32).
Globalizacija i međuzavisnost
Kraj
Hladnog rata obeležava preokret u pogledu ekonomske međuzavisnosti država. One,
više nego ikad, postaju ekonomski zavisne jedne od drugih. To je očigledno u
primeru svetske trgovine naftom, gde porast ili pad cena u jednoj državi utiče
i primorava ostatak razvijenog sveta da se prilagođava. „Neki teoretičari primećuju da je geopolitičko nadmetanje između država
zamenjeno geoekonomskim, pri čemu ekonomske sankcije i embargo postaju ključna
oruđa politike“ (Naj Dž. 2006: 186). Sankcije mogu da budu uspešne ali
dakako i neuspešne tj. kontraproduktivne. To možemo da vidimo u primeru gde je
Evropska unija uvela sankcije Rusiji pa je Rusija uzvratila istom merom. Epilog
sankcija je tek trenutno slabljenje Rusije, ali i rast privrede Rusije koja je
sprovela brojne mere kako bi pospešila sopstvenu proizvodnju, a smanjila uvoz.
„Globalizacija – definisana kao širom sveta
razapeta mreža međuzavisnosti – ne podrazumeva univerzalnost. Na primer, početkom dvadeset prvog veka, polovina
američkog stanovništva koristila je internet, u poređenju za jednim promilom
stanovništva Južne Azije. Većina ljudi u današnjem svetu nema telefon; stotine
miliona ljudi žive u udaljenim selima sa jedva nekim vezama sa svetskim
tržištima ili globalnim protokom ideja. Zaista, globalizaciju u mnogo aspekata
prate sve širi jazovi između bogatih i siromašnih. Ona ne podrazumeva ni jednobraznost, niti jednakost“ (Naj Dž. 2006:
187). Dakle, globalizacija ne označava ni društvenu ni ekonomsku
homogenizaciju. Međudržavne granice danas nisu nestale, one su samo ranjivije.
Takođe, globalizacija u njenom čistom obliku označavala bi potpuno slobodan
protok ljudi, kapitala i robe.
Globalizacija
postoji od davnina. Uzmimo za primer biljke specifične za jedan kontinent, one
su prenete na druge kontinente i sada ih ima na svim kontinentima pogodnim za
njihov rast. Isto je tako i sa bolestima koje su pogodile čovečanstvo na jednom
kontinentu pa su prenete i na druge. Dakle, globalizacija ima brojne dimenzije
kao što su društvena, klimatska, politička i vojna. Naj za klimatsku
globalizaciju navodi: „Nije bitno da li se ugljen dioksid u atmosferu izbacuje
iz Kine ili Sjedinjenih Država; on u svakom slučaju utiče na globalno
zagrevanje“ (Naj Dž. 2006: 188). Politička globalizacija bi bila širenje
demokratskog uređenja države, dok društvenu označava širenje ljudi, ideja,
kultura, vrednosti i to tipično kroz migracije.
Ekonomisti
uvode termin „efekti mreže“ kako bi približili pojam globalizacije. Efekti
mreže označavaju međusobne uticaje pojava u određenim državama ili delovima
sveta na ostatak sveta. Dakle, male promene u jednoj oblasti mogu da utiču na
ceo sistem. „Ove međunarodne mreže su sve složenije i njihovi efekti su stoga
sve manje predvidljivi. Uz to, u svojim sistemima, ljudi se često veoma trude
da nadmaše jedni druge, da steknu ekonomsku, društvenu ili vojnu prednost
upravo postupajući na nepredvidiv način. Kao rezultat, globalizaciju prati
sveprisutna neizvesnost (Naj Dž. 2006: 189).
Koncept međuzavisnosti
„Kao analitički termin, “međuzavisnost“ se odnosi
na situacije u kojima učesnici ili događaji u različitim delovima sistema utiču
jedni uz druge. Jednostavno rečeno, međuzavisnost znači uzajamnu zavisnost“.... Dimenzije međuzavisnosti su njeni izvori,
koristi, relativni troškovi i simetrija. Ona može da proizilazi iz fizičkih
(priroda) i socioloških fenomena (ekonomskih, političkih ili opažajnih).... „Koristi međuzavisnosti ponekad se izražavaju
kao nulti zbir i nenulti zbir. U situaciji nultog zbira: tvoj gubitak je moj
dobitak i obrnuto. U situaciji pozitivnog zbira oboje smo na dobitku, dok u
negativnoj gubimo“ (Naj Dž. 2006: 192).
Kratkoročna
osetljivost i dugotrajna ranjivost spadaju u troškove međuzavisnosti.
Osetljivost označava količinu i brzinu posledica međuzavisnosti, a ranjivost
relativne troškove promene strukture sistema uzajamne zavisnosti. Dakle, država
je više osetljiva ili ranjiva ako na nju brže i jače utiču promene u drugim
državama.
„Simetrija
se odnosi na relativno uravnotežene slučajeve, nasuprot neuravnoteženoj
zavisnosti. Manja zavisnost može predstavljati izvor moći.... U međunarodnoj
politici, manipulacija asimetrijama međuzavisnosti može biti izvor moći“ (Naj
Dž. 2006: 196). Retko kada postoji simetrija u uzajamnoj zavisnosti dve države,
ona koja je manje zavisna je samim tim moćnija jer će troškovi međuzavisnosti
za nju biti manji. Evropska unija je jedan od vidova povećanja simetrije između
država, one samovoljno ustupaju određeni ekonomski i politički suverenitet.
Za
sociologe „složena međuzavisnost“ je idealni tip suživota država. Ona
podrazumeva da pored država i transnacionalni učesnici budu primarni igrači, da
je meka moć primarna pored korišćenja sile i da bezbednost nije primarni cilj
već blagostanje.
Informacija je moć
„Pre
četiri stoleća, engleski državnik-filozof Frensis Bejkon napisao je da je
informacija moć. Na početku dvadeset prvog veka, pristup ovoj vrsti moći ima
mnogo veći broj ljudi, unutar država i u njihovim odnosima“ (Naj Dž. 2006: 210).
Usled sve veće dostupnosti informacija sve je lakše imati moć. Dostupnost
informacija proizilazi kao prvo iz njene male cene, danas dovoljno je imati
internet i znati šta se sve događa bilo gde u svetu. Ovu pojavu teoretičari
ponekad zovu „trećom industrijskom revolucijom“ jer ona menja prirodu vlada i
suvereniteta, a moć se raspršuje. Umnogome je vladama teže da kontroliše
internet nego je to bilo sa štampom, internet je dostupan skoro celom
civilizovanom svetu dok su štamparije bile malobrojne. Nakon štampe skoro
podjednako je bilo i sa radijom i televizijom, jer su i oni kontrolisani kroz
više posrednika.
Internet
komunikacije prelaze preko državnih granica. One ne podležu teritorijalnim
nadležnostima. Predviđa se osim nacionalne lojalnosti i sajber lojalnost
određenim zajednicama istomišljenika i samim tim šire perspektive pojedinca. „Srednjovekovni
trgovci razvili su lex mercatoria
koji je uređivao njihove odnose u velikoj meri kao privatni skup pravila za
vođenje poslova. Slično tome, danas svako, od hakera do velikih korporacija,
razvija kod i norme interneta delom van kontrole formalnih političkih
institucija.“ Ljudi su sposobni za različite unakrsne identitete – porodica,
selo, etnička grupa, vera, nacionalnost, kosmopolitizam pa i identitet na
internetu. Integracija ka većim identitetima i fragmentacija u manje zajednice
mogu da se dešavaju istovremeno. Oni ne iskazuju kraj suverene države, nego
pokušavaju da njenu politiku učine promenljivijom i manje samoograničenom
nacionalnom ljušturom (Naj Dž. 2006: 214, 217).
Transnacionalni
akteri kao što su NVO i velike korporacije destabilizuju stare sisteme, oni
komuniciraju i sa drugim interesima u drugim zemljama. Male nevladine
organizacije za par članova sada mogu da imaju značajnu moć u formiranju slike
sveta. Sve ovo olakšava i terorističkim grupama delovanje, one sada imaju
pristup velikoj destruktivnoj sili kojoj su ranije imale pristup samo vlade. „Informatička
revolucija ima sveukupan decentralizujući i ujednačavajući efekat“ (Naj Dž. 2006:
224). To ipak ne znači da će moć među država da se izjednači, iako oboje
dobijamo informaciju onaj koji je prvi dobije moćniji je.
Danas
je važna, ako ne i najvažnija, stavka kredibiliteta tj. ugleda države. Što je
ugled države veći ona lakše ostvaruje svoje ciljeve. Politika je postala
nadmetanje za poverenje. U svetu tradicionalne politike moći obično je reč o
onima čija vojska ili ekonomija pobeđuju. Politika u informatičko doba može da
se odnosi na kraju na one čija priča pobedi.
Vlade se nadmeću između sebe i sa drugim organizacijama da ojačaju
sopstveni kredibilitet i oslabe kredibilitet svojih protivnika (Naj Dž. 2006: 226).
Autokratski sistemi držanja informacija za sebe više ne funkcionišu, sada je
bitna transparentnost vlada kako bi se dobio kredibilitet.
Teorije budućnosti
Pet je
različitih viđenja oblikovanja svetske politike nakon Drugog svetskog rata.
Teorija svetskog federalizma tvrdi da je međunarodna federacija rešenje za
problem anarhičnog uređenja država. Države bi ustupile određen stepen vlasti
centralnoj vladi. Ustupanje vlasti znači i njeno odricanje pa tako i odricanje
od slobode sopstvenog odlučivanja. Negativne strane ove teorije su, u određenoj
meri, odsustvo pravde, bogatstva i nezavisnosti. Ljudi se pitaju da li je sve
to vredno odricanja zarad mira i sigurnosti. Funkcionalistička teorija nastaje
iz nedostataka federalizma. „Funkcionalizam, popularan u 1940-im, smatra da
ekonomska i društvena saradnja mogu da stvore zajednice koje prevazilaze
granice država i da se na taj način otkloni problem rata. To znači da bi
suverenitet (država) tada postao manje relevantan, i iako bi formalno jezgro
država još uvek postojalo, nestao bi njen neprijateljski sadržaj“ (Naj Dž. 2006:
234). Teorija regionalizma, popularna u ‘50-im i
’60-im je zaslužna za nastanak Evropske unije. Utvrđene su granice do kojih
mogu da idu regionalne integracije. Države članice su izabrale da povećaju
međuzavisnost jer ona ima više potivnih efekata nego negativnih. „Tokom ’70-ih,
ekologizam daje novi znak nade različitim oblicima svetskog poretka. Ričard
Folk u knjizi „Ova ugrožena planeta“ tvrdi da dve stvari mogu da obezbede
osnovu za novi svetski poredak, a to su: porast značaja transnacionalnih,
neteritorijalnih aktera i rastuća međuzavisnost među akterima u uslovima
oskudice“ (Naj Dž. 2006: 236). Jedan od glavnih ciljeva ekologizma je i promena
vrednosti i normi u društvima. On ističe mir, pravdu i ekološku ravnotežu.
Sajberfeudalizam označava teoriju po kojoj će svet činiti, pored nacionalnih
država koje neće nestati, veliki broj sajber zajednica u koje ljudi po želji
mogu pristupiti ili istupiti.
Zaključak
Globalizacija
danas svakako stvara dozu straha kod pojedinih, ali to rade promene sui generis. Ako pogledamo definiciju
inteligencije koja kaže da je inteligencija čoveka mogućnost prilagođavanja
promenama shvatićemo zašto je to tako. Globalizacija kao promena postojećeg
poretka ipak ne označava negativne promene. Ona donosi boljitak celom svetu i
to u vidu njegovog progresa kako na individualnom planu pojedinca tako i u
okviru celokupne civilizacije. Pogledajmo istoriju ljudske civilizacije, od
preživljavanja u pećinama do odlaska na Mesec. Vrlo je jednostavno, više
informacija označava više izbora, više izbora znači veću slobodu. Udruživanje i
međuzavisnost nas dovodi do stvaranja sve meritokratskijeg društva, progres
nosi sa sobom bolji život svima. Na ljudima je da samo da postupaju vođeni
etikom. U odsustvu etike morala dešavaju se negativne posledice globalizacije,
ali one su postojale i pre, sada su samo bliže i vidljivije.
Dakle,
na državama je da poboljšaju uslove života pojedinaca, a sada je to lakše nego
ikad. Međuzavisnost nije zaobišla nijednu državu, pitanje je samo u kojoj meri
je prisutna. Takođe manja je verovatnoća sukova usled međuzavisnosti, jer u
današnjem svetu napasti drugog znači napasti i sebe.
Literatura:
Naj, Džozef (2006): „Kako razumevati medjunarodne sukobe“, Stubovi kulture, Beograd.
Ganshof F. L. (1952): „Qu'est-ce que la féodalité“, [Internet], Dostupno na: <https://en.wikipedia.org/wiki/Feudalism#cite_note-ganshof-2>,
Preuzeto: 03.12.2016. godine.
Preuzeto: 03.12.2016. godine.