Moralna panika

Autor: Nikola Rikalo

Uvod

           Moralna panika predstavlja uverenje da pojedine pojave o kojima se stav pojedinaca i društva formira na osnovu preuveličanih i iskrivljenih informacija imaju za cilj uništenje društvenog i moralnog poretka. Moralnu paniku je prvi uočio Džok Jang 1971. godine koja je izazvana usled statističkih podataka o sve većoj konzumaciji narkotika, a koja je rezultovala društvenom anksioznošću i policijskim akcijama sa ciljem suzbijanja narko tržišta. Ono što je karakterističnu za pojavu moralne panike jeste „spiralni efekat interakcije između medija, javnog mnjenja, interesnih grupa i vlasti“ (Tompson, 2003: 16). Međutim, za prvobitno naučno korišćenje panike morale zaslužan je Stenli Koen koji je datu pojavu analizirao na osnovu problema sukoba subkultura u Britaniji.

Moralna panika se javlja u interesu sistematskog stigmatizovanja onih koji se karakterišu kao najveća opasnost po društveni poredak i moralne okvire koji nisu jasno određeni, a isto tako može biti i u interesu političara i medija koji nastoje privući veći publicitet. Naime, u medijima je prisutna težnja da se vest objavljuje prema kriterijumu zainteresovanosti naspram važnosti, a isto tako nastoje i privući publiku na taj način što sebe karakterišu kao „glas javnosti“. Dalje, moralna panika sa sobom nosi zabrinutost i neprijateljstvo praćeno strahom koji opstaje kraće ili duže. 

Temu moralne panike služeći se raznim konkretnim primerima i teorijama u svom istoimenom delu obradio je Kenet Tompson, a istim ću se i ja služiti prilikom analize ove pojave. U prvom delu svog rada osvrnuću se na Koenovu analizu moralne panike nastale usled sukoba modsa i rokera u Britaniji, a potom ću se osvrnuti i na instituciju porodice i dr. tradicionalne vrednosti koje su se našle na udaru postmodernističkih društvenih struja. Takođe, baviću se i problemom ženskog nasilja i seksualnosti kao povodima za izazivanje moralne panike, a na samom kraju izneti i sopstveno mišljenje.  

Sukob subkultura

Moralna panika se kao predmet sociološke analize prvi put javlja u Britaniji tokom sredine prošlog veka usled pojave sukoba između različitih subkulturnih grupa. Naime, u pitanju su modsi i rokeri čiji je sukob otpočeo u mestu po imenu Klakton i dati konflikt je opisao i analizirao Stenli Koen služeći se teorijom politike anksioznosti, a u svom delu naveo Kenet Tompson.

Prvobitni sukob ovih subkultura Koen je nazvao početnom devijacijom koja je praćena fazom popisivanja u kojoj posmatrači formiraju i ističu svoje viđenje situacije. Prilikom formiranja mišljenja o masovnim događajima jednu od ključnih uloga imaju mediji čije prisustvo tokom popisivanja gore pomenutog događaja Koen analizira putem tri pojma: preuveličavanje i iskrivljenje, predviđanje i simbolizacija.

Preuveličavanje i iskrivljenje se kroz medije vršilo na taj način što se datom događaju pridavala znatno veća važnost, koristili su se pompezni i dramatični naslovi, dok su tekstovi sadržali iskrivljene podatke o broju učesnika, povređenih, uhapšenih i načinjenoj šteti. Takođe, mediji su u cilju privlačenja publike željne jeftine drame predviđali progres uzroka sukoba i na osnovu istog predviđali ponavljanje sukoba, dok su osnovnim karakteristika učesnika sukoba pripisivali negativno simboličko značenje. Naravno, osim medija ulogu u konstruisanju moralne panike imali su i imaće organi društvene kontrole (policija, sudovi), kao i moralni aktivisti (političari, NVO). Ono što se može izdvojiti kao primer vezan za Srbiju jeste konstantno predviđanje događaja od strane medija koji se nisu odigrali, a u cilju prikupljanja čitalaca. Naime, kako su fudbalske manifestacije sve manje popularne tako nezainteresovanost publike za sport mediji nadoknađuju predviđanjem masovnih navijačkih sukoba koji se svojevremeno ne dogode. A nedavno smo bili svedoci i najavljenog državnog udara.

Proces simbolizacije u okviru medija je vodio generalizaciji uzroka narednih devijantnih pojava u tom smislu što su mediji različitim devijantnim događajima koji su usledili pripisivali sukob subkultura kao osnovni uzrok. To se odrazilo i na pripadnike društvene kontrole koji su generalizovali svoje akcije u tom smislu što se na problemu sukoba subkultura pristupalo na državnom nivou. Osim toga, policija i sudovi pooštravaju svoje mere pritom dopunjujući ih novim oblicima kažnjavanja kao odgovor na pritisak javnosti i moralnih aktivista.

Međutim, „moralna panika u vezi sa modsima i rokerima nije se pojavila u društvenom vakuumu“ (Tompson, 2003: 50), već su za istu neophodni određeni društveni preduslovi slični onima koji odgovaraju rastu nacionalizma. Naime, u pitanju je strah i posleratna tenzija koja se ogledala u nejasnim moralnim granicama koje su težile biti artikulisane kroz devijantno ponašanje ovih subkultura.

Tompson je u okviru predstavljanja klasičnog oblika moralne panike predstavio i Koenov model rasta devijantnosti koji u nekim segmentima podseća na Lemertov redosled razvoja primarne devijacije do sekundarne. Naime, Koenov model se ogleda u prvobitnim strukturalnim problemima koje potom prerastaju u bunt u vidu devijantnog ponašanja i stila, a koji zatim rezultuje društvenom reakcijom u vidu iskrivljene percepcije samih događaja (moralna panika). Usled moralne panike dolazi do sve izraženijeg rada organa društvene kontrole koja putem dramatizacije, etiketizacije i stereotipizacije podstiče rast devijantnosti što na kraju rezultuje potvrđivanjem stvorenih stereotipa.

Očuvanje tradicije

            Prilikom analize moralne panike i devijantnog ponašanja akcenat se uglavnom stavlja na omladinu. Zašto? Naime, omladina upravo predstavlja onu društvenu grupaciju koja sa sobom nosi duh progresa i inovacija i kao takva čini glavnu pretnju tradicionalizmu. Tradicija kao ovde ugrožena strana oslikava sve one institucije na kojima društvo tradicionalno počiva, od države do porodice. Tompson opisuje važnost duha progresa i inovacija kod mladih koristeći se metaforom Stenlija Hola koji pravi paralelu između onto i filo geneze u tom smislu što navodi da odrastanje jedne osobe u sebi nosi sliku razvoja čitave civilizacije. Na taj način pravac u kom se kreće omladina oslikava i pravac kretanja čovečanstva. Sa druge strane, mnogi politički aktivisti su glavnog krivca u rušenju institucije porodice, a samim tim i tradicije, videli u raznim etničkim i rasnim grupacijama koje se nalaze na marginama društva.

            Tokom prošlog veka zapadna civilizacija je ušla u postmodernistički stadijum što je oslikano sve većim akcentovanjem potrošnje i hedonizma naspram proizvodnje i tradicionalnog kapitalističkog asketizma. U takvim okolnostima mladi bivaju sve više okarakterisani kao glavni potrošači, besposličari i nosioci propasti ljudske vrste. Odrastajući u blagostanju i prateći uzore svojih roditelja mladi se sve više okreću ispunjavanju dokolice koja postaje meta medijske pažnje. Ali, na koji način? Tompson navodi analizu primera rejv žurki i narkotika koje predstavljaju novitete konzumerizma na tržištu psihoaktivnih supstanci (tradicionalne psihoaktivne supstance predstavljaju cigarete, kafa i alkohol) i muzike. Pojava moralne panike opisana na primeru sukoba modsa i rokera dolazi do izražaja i u ovom slučaju i to u istoj formi, ali promenjenog sadržaja. Rejv žurke koje su podrazumevale okupljanje velikog broja mladih i konzumaciju narkotika kao takve se postavljaju kao pretnja gore pomenutom tradicionalizmu. Iz tog, ali i drugih, razloga javlja se medijska dramatizacija događaja koja je dovela do toga da policija svoju pažnju usmeri ka istim i suzbije do određene mere, ali se potom javlja i sve veća raširenost i zainteresovanost za rejv žurke. Takođe, moralna panika stvorena od strane medija nastala je i nakon smrti Lije Bets 1995. godine koja je preminula usled konzumacije Ekstazija. Tu se ogleda instrumentalni karakter moralne panike koja ima za cilj suzbijanje netradicionalnih vrednosti putem licemernog satanizovanja muzike, stila i narkotika (broj preminulih usled toksikacije alkoholom, medikamentima, cigaretama i drugih legalnih i opšte prihvaćenih psihoaktivnih supstanci se retko navodi tako pompezno kao smrt jedne osobe usled konzumiranja ekstazija). Tompson čak navodi kako nesrećni slučajevi konzumacije ekstazija pre dolaze usled situacionih okolnosti (mesta na kojima se konzumira) nego usled same hemijske strukture Ekstazija.

Rejv kultura se može posmatrati kao jedan od oblika kontrakulture, kulture koja se suprotstavlja vrednostima plasiranih od strane vlasti i vladajućih i „upravo onda kad se učini da su ove vrednosti prezrene, mediji pribegnu diskurzivnim strategijama: uvećavaju opasnost i stvaraju moralnu paniku, ali ne zbog omladine već zbog rizika kojima je izložen moralni i društveni poredak“ (Tompson, 2003: 67).

            Institucija porodice kao jedna od najosnovnijih tradicionalnih vrednosti usled svoje zastarelosti (ili drugog razloga) biva sve manje popularna i preti joj odumiranje. Moralni aktivisti, tj. političari, desne orijentacije uzrok tome vide u sve povlašćenijem položaju marginalnih društvenih grupacija koje optužuju isto tako i za nemoralno, neodgovorno i kriminalno ponašanje. Pored homoseksualaca, o kojima će biti reči u daljem radu, na meti su uglavnom manjinske etničke grupe, migranti, kao i pripadnici drugih rasa za koje se smatra da nesavesno vrše svoju ulogu u društvu.

Kako ekonomski problemi sve više uzimaju maha, a siromaštvo gore pomenutih grupacije raste iz dana u dan „jedino rešenje je oživljavanje morala i stigmatizacija društvenih otpadnika“ (Tompson, 2003: 103). Moralna panika izazvana u medijima od strane moralnih aktivista dovela je do stigmatizacije „potklase“, kao i vanbračnih parova. Kao jedan od primera pokretanja moralne panike jeste ubistvo dvogodišnjeg dečaka koje je pokrenulo lavinu negativnih epiteta na račun stanovnika siromašnih područja optužujući stanovnike istih za pokretanje anomije. Okolnosti ubistva dečaka nisu uzete u obzir od strane medija koji su taj nemili događaj iskoristili u cilju plasiranja ideje o vraćanju fizičkog nasilja u škole itd. Ono što je karakteristično za pojavu moralne panike jeste specifična uzročnost koja se ogleda u tome da je samo jedan element dovoljan da pokrene celokupnu strukturu moralne panike, a kao zaključak se uviđa da „prema ovom diskursu, izgleda da nema načina da se izbegnu rizici košmarnog scenarija, osim povratkom tradicionalnijoj zajednici u kojoj se bilo kakvo odstupanje od strogih moralnih pravila kažnjava stigmatizacijom i prezrenjem“ (Tompson, 2003: 111). Ono što se nužno javlja kod slučajeva kao što je gore navedeno ubisto jeste prebacivanje odgovornosti. Zapaženo je da su pojedini političari odgovornost prebacivali na crkvu pod izgovorom da je crkva bila neuspešna na putu vaspitanja omladine, isto tako se odgovornost vezivala i za nasilan sadržaj filmova. Naime, kada dvogodišnje dete nastrada logično je da niko ne želi da preuzme odgovornost već se ista prebacuje sa jedne strukture na drugu. Slična pojava bila je prisutna i u Srbiji kada je 2008. godine pretučen Bris Taton, navijač fudbalskog kluba Tuluz iz Francuske, a koji je usled neadekvatnog lečenja potom i preminuo. Moralna panika plasirana od strane medija je dovela do apsolutnog stigmatizovanja navijača bilo kog kluba, a odgovornost je prebacivana od policije, preko zdravstva, pa do slučajnih prolaznika. Navijači Partizana odgovorni za napad na Brisa Tatona su osuđeni na maksimalnu zatvorsku kaznu usled političkih pritisaka na sudstvo.

Ženski pol i nasilje

            Kako se tradicionalno ženski pol prikazuje kao nežniji i slabiji tako ponašanje pripadnica ovog pola koje odstupa od konvencionalnog lako može biti meta medijske kampanje u cilju stvaranja moralne panike. Takav slučaj bio je sa glumicom Elizabet Herli koja je napadnuta od strane četiri adolescentkinje 1994. godine nakon čega je ovaj slučaj bio pod medijskim objektivom.

Ženske bande tokom sredine devedesetih godina prošlog veka dobijaju svoju medijsku pažnju u Britaniji kroz članke senzacionalističkih naslova upotpunjene statističkim sadržajem koji, naravno, govori u prilog povećanju stope krivičnih dela učinjenih od strane žena iako je udeo istih u ukupnoj stopi krivičnih dela minoran u odnosu na muški pol. Moralna panika javila se i 1996. godine nakon što je trinaestogodišnja devojčica stradala pokušavajući da zaustavi tuču. Mediji su ovaj događaj propratili paranoičnim naslovima i tekstovima u kojima je u potpunosti iskrivljena objektivna slika događaja. Devojčicama odgovornim za smrt trinaestogodišnjakinje sudilo se za ubistvo iz nehata, dok su iste u medijima predstavljene kao članice bandi.

Žensko nasilje, navodi Tompson, može predstavljati konsekvencu pojave da su žene tokom istorije pritiskane, te su svoju agresiju usmeravale ka unutra, a da ista agresija trenutno dolazi do izražaja. Druge teorije govorile su u prilog uticaju heroina animiranih i igranih filmova koje se služe nasiljem na ponašanje devojčica, odnosno u pitanju je teorija učenja po modelu. Svakako, razlog porasta ženskog nasilja ne možemo tražiti u singularnim uzrocima, već je neophodno tumačiti različite psihološke i strukturalne činioce.

Strah od „bolesti“

            U jednom od prethodnih poglavlja bilo je reči o tradicionalnoj instituciji porodice čiji se status sve više dovodi u pitanje ekspanzijom savremenih vrednosti. U cilju očuvanja iste, kao i očuvanja tradicionalnih vrednosti mediji se koriste eksplicitnom terminologijom kojom teže da nametnu definiciju normalnog, prirodnog i moralnog. Iz tog razloga kao predmet medijske osude našli su se razni oblici seksualnosti koji se kose sa tradicionalnim, kao i seksualno prenosive bolesti, a služeći se metodom moralne panike.

Ono što se zapaža u britanskoj štampi, a što Tompson navodi jeste da su oboleli od side često satanizovani na religijski način u tom smislu što se sida uočavala kao konačna kazna za određene grehove. Isto tako, štampa se često koristila proizvoljnim i hipotetičkim nagađanjem broja obolelih od ove bolesti, te tako navodila znatno veće brojke od realnih. Oboleli od side su u štampi čak bili klasifikovani prema uzroku na one koji su sidu dobili nesrećnim slučajem i na one koji su sidu dobili putem homoseksualnih odnosa, narkomane i prostitutke gde je druga kategorija predstavljana u znatno negativnijem kontekstu. Prilikom analize stvaranja moralne panike oko homoseksualizma i side Tompson navodi zaključke Sajmona Votnija koji, paradoksalno, kritikuje teoriju moralne panike, a o čemu će reči biti u zaključku rada. Naime, Votni primećuje kako mediji prilikom stvaranja moralne panike oko gore pomenutih pojava iste povezuju sa predstavnicima onih institucija i struktura koje kroje izuzetno osetljive elemente kolektivnih i individualnih identiteta. U pitanju su pripadnici kraljevske porodice i sveštenici koji se, na ovaj ili onaj način, dovode u vezu sa homoseksualizmom što doprinosi publicitetu i formiranju stava same publike. U tom svetlu „Votni tvrdi da je štampa homoseksualizam pretvorila u zastrašujući i opominjući simbol različitosti da bi izjednačila seksualnu i nacionalnu identifikaciju među čitaocima“ (Tompson, 2003: 92). Slična pojava prisutna je i u Srbiji gde se, ma koliki, medijski prostor ispunjava različitim moralnim aktivistima, uglavnom desničarske orijentacije, koji u etar puštaju ideje zasnovane na principu „nisi Srbin ako nisi pravoslavac/ako si gej“.

Iako je vlada u Britaniji svojevremeno došla u situaciju da mora povisiti stepen obazrivosti i obrazovanja po pitanju polno prenosivih bolesti to nije sprečilo moralne aktiviste da nastave sa svojim viđenjem istih. Naravno, u pitanju su sveštenici, rabini i ostala crkvena lica koja su težila da građane obolele od side, kao i homoseksualce svrstaju u građane drugog reda, sida je tako „spojena sa ideološkim motivima“ (Tompson, 2003: 96).

Zaključak

Teorija moralne panike zbilja pruža izuzetno logičan odgovor na pitanje pojave preuveličavanja pojedinih pojava u okviru medija. Istina je da sve više novinskih redakcija dobija izgled tabloida, da je televizijski sadržaj sve više zabavnog naspram informativnog karaktera i da nemali broj novinara sve više sebe uviđa kao režisere. Naime, usled sve dubljih i širih ekonomskih kriza posvećenost stanovništa kulturi pada u drugi plan, te se teži jeftinoj zabavi, jeftinim dramama i jeftinom životu. Mediji upravo pružaju publici jeftin pristup svakodnevnim estradnim vestima, dramama, moralnim sapunicama i na veoma lak način formiraju paniku u društvu kada je to potrebno. Teorija moralne panike, kao takva, može se, po mom mišljenju, okarakterisati kao dosledna i sistematična, ali bez jasnog određenja ќriterijuma kojim se lako može uočiti pojava iste, te bih je iz tog razloga opisao kao nepreciznu. Sličnog je mišljenja i Vodington koji smatra da „nema nikakvog kriterijuma na osnovu kojega bi se odredilo da li je zabrinutost u vezi sa nekim problemom opravdana ili ne“ (Tompson, 2003: 19). Takođe, teoriju kritikuje i Votson koji smatra da ona „uvek mora da „reprezentaciju“ suprotstavi sudu „realnosti“, te zato nije sposobna da se razvije u sveobuhvatnu teoriju“ (Tompson, 2003: 88). Sa druge strane, fakat je da mediji rade u interesu onih koji ih plaćaju i u interesu konvencionalnih, tradicionalnih i degutantnih vrednosti. Ličnog sam mišljenja da većina novinara, barem u Srbiji, predstavlja lažljivu gamad koja se služi maštom više nego deca, a samo u cilju ispunjavanja parčeta papira. Možda sam radikalnog stava, ali sam i zdravog stava.

Literatura:

Tompson K. (2003), Moralna panika, Clio, Beograd