Autor: Goran RadlovačkiUvod
Za
kapitalizam kao društveno-ekonomsku formaciju, krize i recesije su vrlo bitne i
učestale pojave na osnovu kojih su se konstruisale teorije o njegovom slomu
koji je nužan i koji će neminovno doći. Većina teoretičara marksističke struje
od 19. veka kontinuirano se bavi ovom temom, priželjkujući kraj kapitalističkom
sistemu i karakterišući ga kao nepravedan i eksploatatorski. U ovom radu će se
analizirati teorije o kraju kapitalizma, međutim, ovaj proces će se posmatrati
iz ugla evolutivnih i neoklasičnih ekonomskih i socioloških teorija,
oslanjajući se na Jozefa A. Šumpetera (Joseph A. Schumpter), jednog od
najznačajnijih ekonomskih sociologa 20. veka i Volfganga Štreka (Wolfgang
Streeck), savremenog liberalnog teoretičara. Glavna hipoteza oba ova
teoretičara jeste da će uspešnost i efikasnost kapitalizma dovesti do njegovog
kraja i postepenog, evolutivnog prelaska, prema Šumpeteru, u socijalizam
(Šumpeter, 1960: 99).
Iako nije smatrao sebe
marksistom, Šumpeter se prilikom konstruisanja teorije o destrukciji
kapitalizma najviše oslanjao na samog Marksa. Pored njegovog temeljnog
bavljenja ekonomskom teorijom, neophodno je navesti i njegovo značajno
posmatranje ekonomskih pojava iz sociološke perspective, pri čemu je često
uzimao u obzir društvene faktore i odnose moći u ekonomskoj teoriji. Posebno je
bitno navesti da je Šumpeter, osim posmatranja strukturalnih promena u razvoju
kapitalizma, često primenjivao metodološki individualizam, gde je opšte zakone
izvodio iz odluka pojedinačnih privrednih subjekata (Kurz, 2006: 21).
S druge strane,
Volfgang Štrek je savremeni ekonomski sociolog koji se više koncentrisao na
institucionalnu analizu kapitalističkog sistema, smatrajući da u kapitalizmu
više ne postoje subjekti ili institucije koje bi mogle da se suprotstave tom
sistemu, a na osnovu kojih bi kapitalizam ojačao i preživeo. Međutim, iako
Štrek predviđa neminovan krah razvijenog kapitalističkog sbrzs, on ne navodi
koja će to društveno-ekonomska formacija zameniti trenutnu.
U ovom radu napraviće
se kratak osvrt na proces ,,stvaralačkog
razaranja” (Šumpeter, 1960: 128) kao osnovnog uslova dinamičnosti kapitalizma.
Zatim će se analizirati faktori koji doprinose rušenju kapitalizma, poput
preduzetničke funkcije, institucionalnih okvira bez kojih kapitalizam ne može
da funkcioniše, uloge intelektualaca kao društvene klase koja reprodukuje
kapitalistički sistem, itd. Sva ova razmatranja izneta su Šumpeterovom
delu ,,Kapitalizam, socijalizam i
demokratija”, objavljena 1942. godine. Zatim će se analizirati stanje u kojem
se nalazi globalno društvo nakon ekonomske krize 2008. godine i pet sistemskih
faktora koji doprinose uništenju kapitalizma obrađenih u delu Volfganga
Štreka ,,How Will Capitalism End?”, iz
2016. godine.
Teorija o stvaralačkom razaranju
Osnovna teza prilikom
bavljenja kapitalizmom jeste da je to jedan evolutivni proces (Šumpeter, 1960:
127). Za razliku od neoklasičnih ekonomista koji su posmatrali ekonomiju u
statičnom stanju i u obliku permanetnog ekvilibrijuma, Šumpeter je smatrao da
je za uspešnu analizu zakona proizvodnje i distribucije neophodno razviti i
jasno definisati koncept agensnosti, odnosno racionalne individualne
aktivnosti. U skladu s tim, novina koja
se uvodi odnosi se na analizu unutrašnjih faktora koji podstiču razvoj i
promenu kapitalističkog sistema, za razliku od egzogenih (ratovi, prirodne
katastrofe, rast stanovništva) faktora koje uvažavaju neoklasičari (Dahms,
1995: 4). Kapitalizam jeste jedan vid ekonomske promene koji ne može biti
stacionaran i koga pokreću i održavaju u životu nova proizvodna dobra,
inoviranje proizvodnih metoda ili transporta i pojava novih oblika
industrijskih organizacija, stvorenih od strane kapitalističkih preduzeća
(Šumpeter, 1960: 127).
Dakle, kapitalizam funkcioniše i razvija se kroz konstantno
stvaranje novih oblika tržišta širom sveta, kao i stvaranje novih
organizacionih oblika u funkcionisanju preduzeća i velikih industrijskih
proizvođača, čime se neprekidno odvija revolucija ekonomske strukture iznutra,
tako što nestaju stari oblici i bivaju zamenjeni novim. Ovaj proces Šumpeter je
nazvao ,,stvaralačko razaranje“ (ibid, 128). Stari oblici proizvodnje poput
tejlorizacije, rutinizacije i birokratizacije stvaralačkim razaranjem sami sebe
transformišu, formirajući temelje za promenu samog sistema iz kapitalizma u
socijalizam (Kurz, 2006: 16). Ovaj proces odvija se prirodno i slučajno, može
se reći i u suprotnosti sa interesima onih koji učestvuju u transformaciji
sistema.
O
kraju kapitalizma iz Šumpeterove perspektive
Osnovno pitanje koje postavlja Šumpeter odnosi se na mogućnost
opstanka kapitalizma, pri čemu je njegov odgovor negativan i gde on navodi više
faktora koji doprinose tom stanju. Oni obuhvataju pojave poput ,,zastarelosti
preduzetničke funkcije“ (Šumpeter, 1960: 195), razaranja prekapitalističkih
društvenih okvira, razaranja institucionalnih okvira kapitalističkog društva i
uloge intelektualaca kao društvene klase.
Osnovne funkcije preduzetnika jesu da reformišu i inoviraju sistem
proizvodnje, koristeći još neoprobane tehnološke mogućnosti za proizvodnju
novog ili već postojećeg proizvoda na efikasniji način, kao i da kreiraju nova
tržišta za svoje proizvode ili kompletno reorganizuju neku industriju
(Šumpeter, 1960: 196). Inovacije same po sebi ne predstavljaju specifične
sklonosti određenih aktera, već je to oblik nužnog ponašanja preduzetnika na
tržištu vlasnika kapitala (Kurz, 2006: 26-27). Usled tržišne konkurencije,
preduzetnici su prinuđeni da inoviraju način svog rada i time podstičući
dinamičnost samog sistema.
Međutim, u razvijenom društvu dolazi do mehanizacije proizvodnog
procesa. Tehnološki razvoj dovodi do mehanizacije samog progresa, pri čemu on
postaje bezličan i automatizovan (Šumpeter, 1960: 197). U toj atmosferi
bezličnosti, funkcija preduzetnika gubi svoj značaj. Usled sve lakših i češćih
promena, preduzetništvo će se svesti na aktivnosti grupa specijalno obučenih da
po automatizmu proizvode ono što je potrebno i odgovaraju na potrebe
tehnološkog napretka (ibid, 197). Ukoliko se progres u potpunosti automatizuje,
kapitalističko preduzeće će svojim sopstvenim uspesima sebe učiniti suvišnim i
raspasti se usled svog sopstvenog uspeha.
Drugo, prekapitalistički društveni okvir nosio je sa sobom
strukturne osnove koji je održavao kapitalistički sistem u životu i sprečavao
njegov slom (ibid, 206). Kapitalizam je, uništavajući prepreke koje su
sprečavale progres, istovremeno uništio i potporu koja je sprečavala njegov
slom. To razaranje se odvijalo u 3 smera kroz razaranje: institucionalnog
poretka feudalnog sveta, normi prekapitalističkog sistema i aristokratskog
elementa (ibid, 203).
Razaranjem institucionalnog poretka feudalnog sveta uništeni su
dvorac, selo i zanatski ceh. Dejstvom konkurencije, političkim delovanjem,
promenama zakonodavne vlasti i javnog mnenja došlo je do smene poretka kroz
koju su iščezle ekonomske i političke privilegije klasa koje su posedovale
vodeću ulogu u feudalnom svetu. Plemići i
aristokrate transformisali su se u administratore, političare i vojne
zapovednike, odnosno buržuje koji deluju racionalno radi ispunjenja sopstvenih
interesa, ali i interesa nacionalnih država (ibid, 204). Takođe, buržoaziji je
potreban zaštitni okvir kako bi nastavila da postoji. Ona je politički
bespomoćna i nesposobna da predvodi svoju naciju bez pomoći neke grupe koja
nije buržoaska, kao i da zaštiti sopstvene klasne interese (ibid, 205).
Kapitalističkom evolucijom nestale su sve grupe ljudi koje su štitile buržoaski
sloj – od institucije kralja do seoskih i zanatskih cehova. Na taj način kapitalizam
je uništio svoje partnere koji su bili nužan deo poretka, čime je uzdrmao i
temelje sopstvenog opstanka.
Nakon što su razoreni spoljašnji potporni okviri prekapitalističkog
društva, kapitalizam je otpočeo proces uništenja sopstvenih, unutrašnjih okvira.
Kao i feudalni slojevi, mali proizvođači i trgovci, odnosno niži slojevi
industrije bivaju napadnuti od strane samog kapitalističkog procesa (ibid,
207). Proizvedene posledice najviše se odnose na opadanje konkurencije i
institucionalne okvire poput svojine i slobodnog ugovaranja (ibid, 208). Niži
slojevi industrije, preduzeća male i srednje veličine svojom eliminacijom
predstavljaju veliki problem za političku strukturu neke države, jer za razliku
od velikih industrijskih koncerna, direktori sa svojim radnicima i poslovnim
vezama u malim i srednjim preduzećima čine značajnu glasačku strukturu.
Nestanak
institucionalnih okvira obeležen je nestankom ,,svojine“ i ,,slobodnog
ugovaranja“ (ibid, 208). Privatno vlasništvo gubi smisao postojanja s obzirom
na činjenicu da zaposleni, direktori, zamenici direktora, kao i veliki i mali
akcionari gube svoj identitet jer se u praksi ponašaju u suprotnosti sa svojim
funkcijama (ibid, 208). Sloboda ugovaranja, velikim delom ograničena je
zakonskim regulativama koje ostavljaju veoma malo izbora onima koji ugovor
sklapaju. Najslikovitiji primer je primer radnog ugovora koji se svodi samo na
ograničenu slobodu izbora i većinom funkcioniše po principu ,,uzmi ili ostavi“
(ibid, 209). U tom smislu vlasnici akcija više nemaju volje da se ekonomski ili
politički bore za svoje preduzeće, da poseduju kontrolu nad njom, čime funkcija
vlasništva gubi svoj smisao, a time i kapitalistički pored svoju esenciju.
Sociologija
intelektualaca
Logika kapitalističkog sistema jeste takva da sam kapitalizam
stvara i održava interes pojedinih grupa za stvaranje društvenih nemira. To je
jedini društveni sistem u istoriji u kojem su pobune uperene protiv samog
sistema kao celine (ibid, 215). Ovaj fenomen se najjasnije može protumačiti
kroz analizu uloge intelektualaca, kao društvene klase, u kapitalističkom
društvu.
S obzirom na to da se pojavljuju u svim delovima društva, Šumpeter
smatra da intelektualci ne mogu važiti za specifičnu društvenu klasu, iako
ostvaruju grupne stavove i interese koji su dovoljno snažni da ponašanje
velikog broja intelektualaca može, u teoriji, definisati jednu društvenu klasu
(ibid, 216). Intelektualce odlikuje snažan kritički stav, kao i odlična
sposobnost govornih i pisanih veština. Kapitalizam je obezbedio potporu intelektualcima,
time što im je obezbedio slobodu i štamparsku mašinu, a isto tako su i
intelektualci ulili novi impuls i usmerili razvoj kapitalističkog poretka.
Zadatak buržoazije obuhvatao je odbranu intelektualaca kao grupu
svaki put kada bi neka vlast pokušala da im uskrati slobode, braneći time samu
sebe i svoje slobode (ibid, 221). Međutim, društvenim promenama, poput
povećanja životnog standarda i sve veća dokolica koja je na raspolaganju
masama, promenila se i priroda javnog mnenja. Takođe, porast nivoa obrazovanja
i mogućnosti za obrazovanje ostavile su nekoliko posledica na veličinu i uticaj
intelektualne grupe.
Porastom nivoa obrazovanja, dolazi do porasta kadrova u višim
,,službeničkim“ položajima, što može dovesti do pojave nezaposlenosti u nekim
granama zaposlenosti (ibid, 224). Dalje, rast nezaposlenosti stvara i
nezadovoljavajuće radne uslove, niže plate i lošije uslove zaposlenja (ibid,
224). Na kraju, ove pojave mogu dovesti do nemogućnosti dobijanja zaposlenja
visokoobrazovanih individua (ibid, 224). Oni postaju nesposobni za manuelne
poslove, a nepoželjni na radnim mestima za koje poseduju kvalifikacije. Ovakvo
nezadovoljstvo stvara društvenu kritiku oko koje se okuplja društveni stav koje
će opravdati neprijateljstvo prema kapitalističkom sistemu. Javno mnenje
poseduje sve negativniji stav prema kapitalističkim interesima, toliko
neprijateljski raspoložen da počinje efektivno da ometa funkcionisanje poretka
(ibid, 227).
Volfgang
Štrek i kraj kapitalizma
Od kad je prvi put izašla Šumpeterova knjiga ,,Kapitalizam,
socijalizam i demokratija“ (1942), do knjige Volfganga Štreka ,,How Will
Capitalism End?“ (2016), desila se učestalost promena u kapitalističkom
sistemu. Smene recesije, depresije, poboljšanja i blagostanja postale su češće,
računajući da su krize bile duže i opasnije svaki sledeći put. Poslednja
ekonomska kriza u svetu, sa najvećim posledicama po najsiromašnije i srednje
slojeve do sad, navela je društvene kritičare da ponovo počnu da razmatraju
teze o krizi savremenog svetskog sistema i njegovom kraju.
Volfgang Štrek razmatra tri dugoročna trenda u putanjama visoko
razvijenih kapitalističkih država: smanjenje stope privrednog rasta, porast
javnog duga svih vodećih kapitalističkih zemalja i sveprisutni rast društvene
nejednakosti (Streeck, 2016). Uz sve to, ova tri trenda se aktivno međusobno
dopunjuju i ojačavaju. Prema Štreku, problem nastaje pošto posleratna liberalna
demokratija, usled sve većih kriza, gubi legitimitet koji se bazira sposobnosti
da se interveniše i reguliše tržište, sve u interesu svakodnevnih aktera na tom
tržištu – njenih građana. Gubitak legimitnosti desio se prilikom sistematične
promene u sistemu, od posleratnog kejnzijanizma ka neoliberalnom
,,hajekijanizmu“ – transformišući privredni rast kroz preraspodelu od vrha ka
dnu do preraspodele od dna ka vrhu društva (ibid).
Uzroci
raspada kapitalizma
Kao Šumpeter, takođe i Štrek smatra da uspešnost i efikasnost
kapitalističkog sistema dovodi njegovom kraju. Progres je do sada već uništio
svaki vid agensnosti koji bi mogao stabilizovati kapitalizam tako što bi ga
regulisao, što je dovelo do toga da je društveni sistem hronično nepopravljiv
(ibid). Ono što se može desiti jeste akumulacija disfunkcija koje postoje u
kapitalističkom poretku do te granice, dok te disfunkcije ne postanu nerešive
za bilo kog institucionalnog i društvenog aktera. Međutim, ono što se već
desilo jeste činjenica da je kapitalizam već ,,uništio“ mogućnost alternative i
opozicije. Štrek tvrdi da nestanak opozicije može predstavljati više nedostatak
nego prednost i u skladu s tim, kapitalizmu su zapravo bili od koristi
anti-sistemski pokreti usmereni protiv vladavine krupnog kapitala i tržišta
(ibid). Socijalizam i sindikalizam konstantnom borbom sprečili su da
kapitalizam razori svoje osnove.
Pet sistemskih
poremećaja sistema
Prema Štreku, postoji 5 sistemskih poremećaja poznog kapitalizma,
nastalih kao rezultat slabljenja tradicionalnih institucionalnih i političkih
ograničenja kapitalističkog napretka: stagnacija, oligarhijska preraspodela,
pljačkanje javnog sektora, korupcija i globalna anarhija (ibid).
Politika svetskog sistema od 2008. godine, vođena je težnjama ka
oporavku ekonomije i ponovnom privrednom rastu. Jedna od glavnih teza
ekonomista je da do privrednog rasta dolazi usled revolucionarnih inovacija,
poput izgradnje infrastrukture koja olakšava trgovinu i proizvodnju. Poznati
američki ekonomista Robert Gordon smatra da takve inovacije mogu samo jednom
dovesti do privrednog rasta, a da je razvoj informacione tehnologije (koja se
vodi kao glavna inovacija našeg vremena) ostvarila relativno mali ili neznatni
uticaj na produktivnost u ekonomiji, u poređenju sa ranijim inovativnim
razvojem (ibid). Stoga, glavno stanje savremene globalne ekonomije jeste
stagnacija, koja se pretvara u deflacionu ekonomiju. Vlade vodećih
kapitalističkih država pokušale su da se izbore sa stagnacijom tako što su
snižavali nivo kamatnih stopa, kako bi podsticali aktere na tržištu da troše
novac i povrate poverenje u finansijski sistem. Međutim, neki ekonomisti smatraju
da ovakva logika neće dovesti do značajnijeg privrednog rasta, već da će novac
koji treba da spreči deflaciju, zapravo dovesti do još veće inflacije (ibid).
Takođe, investitori i proizvođači nastavljaju da podstiču ovaj negativan trend
intenzivnijom eksploatacijom prirodnih resursa i ljudskog rada (ibid).
Drugi poremećaj kapitalističkog sistema odnosi se na rastuću
oligarhiju i trans-nacionalnu klasu. Iako su ekonomisti neoklasičari obećavali
ekonomski progres zahvaljujući rastu više klase, zapravo je došlo do propadanja
srednje i nižih klasa i najvećem jazu između bogatih i siromašnih, od
industrijske revolucije do danas (ibid). Oligarsi, predstavnici
trans-nacionalne klase više ne moraju da brinu o privrednom rastu neke zemlje,
s obzirom da njihovo bogatstvo raste uprkos stanju ekonomije u državi u kojoj
se nalaze. Takođe, oni uvek mogu lako da napuste svoju zemlju i prenesu kapital
u neku državu, takozvanog ,,poreskog raja“ gde će biti sigurni i oni i njihov
novac.
Blizak prethodnom ekonomskom poremećaju, odnosno nepravilnosti je i
slabljenje javnog sektora uz pomoć slabog finansiranja i privatizacije (ibid).
Smanjenje javnog sektora dešavalo se naglo, u korist multinacionalnih
investitora, najčešće putem privatizacije državnih preduzeća, uprkos činjenici
da su ta preduzeća služila kao inicijatori privrednog rasta i društvenih
jednakosti (ibid). To je još jedan pokazatelj da se ekonomija oligarha odvojila
od ekonomije običnih građana, pri čemu bogati oligarsi više ne osećaju potrebu
da doprinesu društvu, kao odgovor na maksimizaciju svojih profita nauštrb tog
istog društva, ili zbog stavljanja sopstvenih interesa ispred interesa
nacionalne ekonomije (ibid). Konsolidacija države ,,štednje“ i uskraćivanje
društvenih dobara nižim slojevima dovode do društvenih tenzija koje neminovno
urušavaju stabilnost kapitalističkog poretka.
Korupcija je četvrti sistemski poremećaj kapitalizma. Prevare i
ostale ilegalne aktivnosti koje su prouzrokovale hipotekarnu krizu 2007.
godine, najviše su ispoljene u finansijskom sektoru. Veličina i politički
uticaj velikih korporacija predstavljala je podstrek za korupcionaške
delatnosti bez većih posledica po njihove direktore. Granica između privatnih
multinacionalnih kompanija i države nikad nije bila toliko zamagljena kao u vremenu
koje je prethodilo ekonomskoj krizi u Sjedinjenim Državama, što se vidi po
načinu na koji su se spašavale bankrotirane firme, a direktori tih firmi bivali
unapređivani i premeštani na radna mesta u državnom finansijskom sektoru
(ibid). Nakon 2008. godine, otkriveno je i da su agencije za rejting primale
mito kako bi pozitivno ocenjivale akcije na berzi koje su bile osuđene na
propast, kao i da su najveće američke banke godinama unazad izbegavale plaćanje
poreza (ibid). Sve ove aktivnosti posledica su deregulacije ekonomije i uspona
neoliberalne ideologije od kraja sedamdesetih godina dvadesetog veka, a uzrok
sve većem nepoverenju u sistem i većem otporu i zahtevu za promenama samog
sistema, a ne promenama u sistemu.
Na kraju, Štrek smatra da savremeni kapitalizam pati od globalne
anarhije. Od kraja Drugog svetskog rata Sjedinjene Države preuzele su ulogu
centra svetskog sistema i ,,čuvara stabilnosti“, međutim od okončanja
bipolarnosti sveta i usled rastućih tenzija u nerazvijenim delovima sveta, kao
i podeljenosti u samoj zemlji, prema Štreku, one nisu više u stanju da
održavaju mir i željeno ekonomsko i političko stanje (ibid). Stanje globalne
anarhije sve više postaje realnost s obzirom na činjenicu da trenutno ne
postoji alternativa koja bi mogla da podstakne progres nerazvijenog dela sveta.
Ovakvo stanje, predviđa Štrek, doneće dug i bolan period kumulativnog raspada
ekonomije, kroz stagnaciju i depresiju, nakon čega će kapitalistički sistem
prestati da postoji i biti zamenjen nekom drugom društveno-ekonomskom
formacijom (ibid). Štrek, za razliku od Šumpetera, navodi da se trenutno ne
može znati koji će to sistem zameniti kapitalizam.
Zaključak
Dok Volfgang Štrek
predviđa kraj kapitalizmu posmatrajući savremene tendencije i geopolitičku
situaciju u svetu, Šumpeter je postavio naučne temelje o kraju kapitalizma, iz
liberalne perspektive. Takođe, teoriju dinamične privrede i aktera koji je
pokreću Šumpeter pretvara u prognozu o opštoj propasti kapitalizma i prelaska
globalnog društva u socijalizam. Za razliku od nekih autora koji sa euforijom
dočekuju socijalizam, Šumpeterovo predviđanje, poput Marksovog, prožeto je naučnom i objektivnom procenom
budućeg razvoja, na osnovu tada uočljivih globalnih tendencija. S druge strane,
Šumpeter ostaje dosledni buržoaski teoretičar koji ukazuje na uspehe
kapitalizma, diveći se njegovim civilizacijskim uspesima. Od kad je nastalo
Šumpeterovo delo do danas, zdravorazumski je proceniti da su se njegove
prognoze ispostavile kao netačne. Birokratija nije uništila inovativnost,
naprotiv, razvoj tehnologije tokom prošlog i početkom ovog veka dokaz je da je
inovativnost ostala osnovni pokretač razvoja u svim sferama života. Takođe,
ispostavilo se da opozicija nije toliko jaka i da nije uspela da sruši
kapitalizam. Tamo gde je socijalizam bio uspostavljen, njegovo ostvarenje,
pretežno zbog nametanja sistema sa vrha ka dole, nije pružilo onakve rezultate
kakve su priželjkivali Marks, Šumpeter i ostali teoretičari te orijentacije.
Šezdeset godina kasnije, sve je više teoretičara poput Volfganga
Štreka koji smatraju da je uspeh kapitalizma došao sa prevelikom cenom. Reforme
kapitalističkog sistema rezultirale su učestalim krizama i recesijama, pri čemu
su one ostavile velike posledice po najniže slojeve društva. Uz to, smanjenje
vertikalne pokretljivosti i rast nejednakosti pokazale su da pogodnosti koje
kapitalizam pruža mogu da koriste samo viši i najbogatiji slojevi.
Za razliku od Šumpetera, Štrek smatra je kapitalizam do sada
uspevao da pobedi opoziciju u njenim naporima ka promeni sistema, međutim
nestanak opozicije išao je na štetu sistemu, s obzirom na to da više nema
aktera u odnosu na koje kapitalizam može da pruži otpor i reformiše samog sebe.
Uz nepostojanje alternative i određene sistemske nedostatke koje Štrek navodi,
kapitalizam gubi svrhu svog postojanja i stiču se uslovi da evolutivnim putem
dođe do promene sistema.
Kao i Šumpeter, Štrek je buržoaski teoretičar koji ističe pozitivne
civilizacijske tekovine kapitalizma, izostavljajući one nerazvijene delove
sveta koji nisu osetili te privilegije kapitalističkog sistema, već su doživeli
samo njene loše strane. Uprkos svemu tome, nakon poslednje svetske ekonomske
krize, radovi Volfganga Štreka nastavljaju se na Šumpeterov opus i pružaju
savremenu reakciju na neuspehe kapitalističkog sistema i njegovog postepenog
nestanka.
Literatura
Šumpeter, Jozef
(1960): Kapitalizam, socijalizam i
demokratija. Beograd: Kultura.
Kurz, Heinz D.
(2006): "Joseph Alois Schumpeter - politički ekonomista između Marxa i
Walrasa" u Ekonomski anali, br.
169. Beograd: Ekonomski fakultet.
Dahms, Harry F.
(1995): "From Creative Action to the Social Rationalization of the
Economy: Joseph A. Schumpeter's Social Theory" u Sociological Theory, Vol. 13, No. 1. American Sociological Association.
Streeck,
Wolfgang (2016): How Will Capitalism End? London: Verso.