Etički subjektivizam

Autor: Nikola Rikalo

U noćnim satima pogledom u nebo možemo uočiti veliki broj svetlećih tačaka koje nazivamo zvezde. Međutim, kako svetlost kao i sve drugo u svemiru putuje tako ista mora da doputuje od usijane zvezde do naših očiju što nas navodi na zaključak da svetlost koju posmatramo jeste emitovana od strane već odavno nestalih zvezda s obzirom na razdaljinu između galaksija. Kako zvezde nastaju iz prašine i gasa pod uticajem gravitacije, rastu i na kraju nestaju tako i ljudski život nastaje, evoluira i nestaje. Život jedne zvezde uočavamo kao događaj, isto kao i ljudski život, ali ono što ne možemo posmatrati kao događaj jeste ljudski postupak u kome postoji želja, namera i cilj kome se teži. Upravo ljudski postupak i može biti predmet etike, pogotovo onda kada postupak jedne osobe ima uticaj na život druge. Ali, postavlja se pitanje gde ljudski život počinje? Da li začećem? Da li rođenjem? Na tom mestu se uočava moralni relativizam postupka koji je sve kontraverzniji u politici i javnosti, a u pitanju je abortus. Na pitanje moralnosti abortusa možemo odgovoriti na tri načina: isti je nemoralan, moralno prihvatljiv, ali možemo reći i da moralne činjenice ne postoje i da konačan etički sud nije moguć. Poslednju vrstu odgovora implicira etički subjektivizam čiju osnovu ću pokušati da prikažem pomoću dela „Uvod u etiku“ Pitera Singera, a kroz niz logičkih objašnjenja i konkretnih primera. Predstaviću etape razvoja misli etičkog subjektivizma, a na kraju izneti i sopstveno mišljenje.

Etički subjektivizam predstavlja struju u okviru etike koja moralne sudove izjednačava sa ljudskim željama i emocijama koje, dalje, svoju osnovu mogu naći u ljudskim nagonima i motivima. Singer se u objašnjenju subjektivizma poziva na Dejvida Hjuma koji je moral opisao kao stvar osećanja, a ne razuma u tom smislu što nas razum usmerava u delanju pružajući nam informacije o spoljašnjem svetu ili posledicama postupaka, ali ne i opravdanosti istih. Isto tako, šta je subjektivizam se može prikazati putem šta nije i u tom svetlu se možemo koristiti primerom tolerancije koja nalaže da u slučaju prihvatanja etičkog subjektivizma moramo poštovati svačije mišljenje. Ali, sama „ideja da mi treba da budemo tolerantni jeste, po sebi, moralni sud, a subjektivizam ne dozvoljava prihvatanje nijednog pojedinačnog moralnog suda, uključujući i ovaj“ (Singer, 2004: 618). Isto tako, etički subjektivizam se predstavlja kao odbrana teze da ništa nije istinski važno, kao i teze da je sve dozvoljeno. Međutim, ovo shvatanje se uzima kao pogrešno obzirom da etički subjektivizam nalaže da moralni sudovi predstavljaju izraz osećanja, a ne viših moralnih instanci. Drugim rečima, osećanje da ništa nije važno ili da je sve dozvoljeno možemo nazvati depresijom, tj. životinjskim porivom. U tom svetlu se etički subjektivizam može nazvati i moralni nihilizam jer podrazumeva da je moral izraz ličnih težnji, tj. „poriče da postoje moralne činjenice nezavisne od naših osećanja“ (Singer, 2004: 620), te se o objektivnim moralnim pravilima ne može ni govoriti. Subjektivizam se može posmatrati kao jednostavni što se opisuje primerom da neko može smatrati da je npr. homoseksualizam moralno (ne)prihvatljiv, te s toga taj neko (ne)odobrava homoseksualizam. Međutim, jednostavni subjektivizam je odbačen usled problema koji se ogledaju u pojavi da ukoliko isti važi onda podrazumeva da su ljudi nepogrešivi, što je netačno, a isto tako i u pojavi da ne može objasniti neslaganje u pogledu etike. Sa druge strane, emotivizam za nijansu preciznije prilazi problemu morala. Naime, prilikom upotrebe jezika kao oruđa komunikacije isti može biti upotrebljen kako bi izvestio o nekom stavu ili kako bi ga izrazio i upravo emotivizam nalaže da „moralni jezik nije iskazni jezik“ (Singer, 2004: 623), već je jezik kojim se izražava neki stav i kojim se teži nečije ponašanje usmeriti u određenom pravcu. Emotivizam, iako progresivniji pravac od jednostavnog subjektivizma, takođe je odbačen usled problema razloga samog moralnog suda. Naime, logika moralnog suda iziskuje određene razloge kako bi se isti razlikovao od puke sklonosti. Problem se uočava u tome što određeni razlozi mogu biti irelevantni za dati moralni sud, a uticati na stavove i ponašanje sagovornika. Tako je etički subjektivizam svoj vrhunac video u struji koja nalaže da osećanje na kome se moralni sud zasniva može pretrpeti modifikacije usled racionalizacije ili uočavanja relevantnih činjenica i na taj način biti više povezano sa razumom. Na taj način „nešto je moralno ispravno ako je takvo da proces promišljanja njegove prirode i posledica uzrokuje ili podržava osećanje odobravanja prema tome u ličnosti koja je razumna i nepristrasna“ (Singer, 2004: 627). Koliko je ljudska osoba sposobna da objektivno posmatra činjenice ostaće pitanje sa nekoliko odgovora. Tako posmatrano, konačni moralni sud po pitanju abortusa ostaće enigma ljudskoj percepciji još neko vreme, dok će se do tad moralna opravdanost istog, očima etičkog subjektivizma, gledati u odnosu na relevantne situacione okolnosti i činjenice.

Svoje mišljenje ću pokušati da istaknem kroz razlog izbora gore obrađene teme. Naime, etički subjektivizam (pre etički nihilizam) najpribližnije opisuje moj lični stav po pitanju postojanja objektivnih moralnih činjenica u tom smislu što sam mišljenja da iste ne postoje. Uzeo bih u obzir zaključke iz fiziologije i psihologije koji navode na to da je ljudsko biće vođeno biološkim i psihološkim nagonima oslikanim kroz motive Maslovljeve piramide. To nas navodi na zaključak da čovek kao biće jeste samo naprednija životinja svesna svog postojanja i postojanja drugih bića i kao takva prinuđena da živi u društvu zarad opstanka. Društvo, kao i čovek, mora ispuniti određene potrebe zarad opstanka, potrebe oživljene društvenim ugovorom i rešenjem Hobsove nedoumice. Pored zajedničkih vrednosti, pravnih normi i dr. društvenih potreba ističe se i moral. Viđenja sam da moral predstavlja ljudsku tvorevinu stvorenu sa razlogom da omogući zajednički život svih ljudi i da istakne distinkciju između dobrog i lošeg, crnog i belog, raja i pakla.Čak Dirkem ističe da je čovek moralno biće u onoj meri u kojoj je društveno biće. Sopstveno posmatranje morala mogu poistovetiti sa etičkim subjektivizmom u tom smislu što smatram da moral kao takav može biti drugačije viđen od strane različitih ljudi. Rihard Vajkart tako smatra da npr. Hitler zapravo predstavlja izuzetno moralnu osobu s tim što ima sopstveno viđenje istog koje je dijametralno suprotno konvencionalnom shvatanju morala. Često pojavu morala poredim sa pojavom vremena. Naime, Vulf je kao sociolingvista istraživajući indijansko pleme Hopi uočio da njegovi pripadnici u svom jeziku ne poseduju termine koji se povezuju sa vremenom, kao ni generalno poimanje istog. Na tom primeru možemo uočiti kako vreme zavisi od percepcije isto koliko zavisi i od kretanja i gravitacije, odnosno da je relativno, kao što i Ajnštajn smatra. Slično je i sa moralom. Moral, kao društveno „vreme“, ne poseduje konačni časovnik već je drugačije u odnosu na osobu, društvo, kulturu...

Literatura:
1. Singer P. (2004), Uvod u etiku, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad