Autorka: Sara Stajić
Uvod
U ovom radu ću se baviti temom realnog problema susreta dve
različite kulture izazvanog, u ovom obliku, ratnom situacijom na Bliskom istoku.
Sa ovom temom sam se prvi put srela na kursu Urbane antropologije iako ona nije
novina u svetu, naime, ratovi u Siriji traju već 36 godina. Mišljenja sam da nisam
jedina koja se našla u ovoj situaciji i da su mnogi ljudi postali svesni situacije
tek kada su se migranti našli u našoj zemlji. Naravno, kada se iznenada nađu u nepoznatoj
situaciji i to prisilno, obe strane mogu naići na sukobe u razumevanju one druge
strane. Smatram da se u takvoj situaciji osvrt na stavove i eventualne metodološke
pristupe koje nudi kulturni relativizam može pokazati izuzetno korisnim sredstvom
za olakšavanje obema stranama kao i za bolje naučno razumevanje celokupnog problema.
U radu ću pokušati da ovaj
svoj stav razradim na osnovu sopstvenog iskustva koje sam stekla prilikom terenskog
istraživanja, a koje, istina, nije bilo obimno i svodi se na jedan dan ispitivanja
migranata na terenu i, ako se to može nazvati konkretnim terenskim istraživanjem,
svojevrsnog ,,kabinetskog'' istraživanja tj. pretraživanja različitih dostupnih
baza podataka i analize istih, kako su mediji, prema mom mišljenju, jedan od najdostupnijih
i glavnih ,,terena'' sa kojih javnost prikuplja podatke i gradi mišljenje o celokupnoj
situaciji.
U toku terenskog istraživanja
u parkovima u kojima su se migranti nalazili naišla sam sa kolegama na nekoliko
problema od kojih ću se ovde fokusirati, prostije rečeno, na uticaj samih kulturoloških
razlika koje se manifestuju najčešće u vidu stvaranja stereotipa i gajenja predrasuda
prema ,,drugima'' i ,,drugačijima'', pri čemu će centralni deo zauzeti ne uviđanje
tih pojedinačnih problema već usmerenje ka celokupnom rešavanju tog tipa problema
uz pomoć kulturno-relativističkog stanovišta.
Počeću sa sažetim opisom terenskog
istraživanja, kako se o njemu već diskutovalo na kursu, ali bez obzira neophodnim,
sa mog stanovišta, kako bi se ovaj rad povezao u celinu, a čija je osnova samo terensko
istraživanje.
Opis terenskog istraživanja
Rad na terenu je obavljen u
toku jednog dana razgovora sa migrantima, gde sam uspela da intervjuišem dve osobe,
a kako sam navela osnovne karakteristike tog iskustva, baziraću se na onom unutrašnjem
iskustvu koje je osnov za formiranje onoga protiv čega ja želim da ovde pokušam
da formulišem moguću metodu. Naime, na teren sam stupila odmah po početku kursa
sa jako malo informacija osim prethodne vežbe o pronalaženju određenih podataka
na internetu.
Cela situacija mi je, iako
sam za nju čula, bila isprva nepoznata. Povrh toga, iako studiram antropologiju
pune dve godine, nisam mogla da se otmem utisku da bi to bio strašan poduhvat, koliko
zbog toga što je to bilo moje prvo stupanje na teren, toliko i zbog straha od nepoznatog,
bolje definisanog kao straha od ,,drugog''. Mladena Prelić interesantno navodi sopstveno
iskustvo:
,,Našavši se sama na terenu sa brojnim pitanjima i za sagovornike, ali
čini mi se još više za sebe samu (najvažije i najčešće je bilo čini mi se - ,,šta
uopšte radim ovde?''), s jedne strane možda ne sasvim dobro opremljena terenskom
metodologijom,a s druge u neizbežnoj situaciji da je istraživač na terenu uvek sam
i da mu sva prethodna znanja mogu samo donekle pomoći...''[1]
Moji stavovi nisu rasistički
ili išta slično, ali se u takvoj situaciji našla, verujem, i većina naših državljana,
pri primanju vesti da se u našoj zemlji nalazi
veliki broj migranata. Pomisao da moram sa kolegama da prilazim ljudima koji su
i sami sigurno potrešeni i, kako sam tada neosnovano mislila, na određeni način
neprijateljski nastrojeni, mi nije bila prijatna.
Početno iskustvo je svedočilo
u prilog mom prvobitnom stavu – migranti su se držali u grupama, sumnjivo nas posmatrali,
prvi kojima smo prilazili su bili neraspoloženi za razgovor ili zaista i nisu mogli
da pričaju sa nama jer ne znaju engleski, a prilikom našeg objašnjenja ko smo i
šta smo došli da uradimo dobijali smo začuđene i nepoverljive poglede i gestove.
Sve to je ulivalo nesigurnost
dok nismo odlučili da pošaljemo kolegu da prvi razgovara sa nekim, kako smo koleginica
i ja zaključile da sa nama ne žele da razgovaraju jer smo žene, a prisutni migranti
su bile osobe muškog pola. Žene nismo videli prilikom obavljanja terenskog istraživanja.
Iako u početku nepoverljivi, ispitanici kolege su koji su znali engleski su bili
jako ljubazni nakon našeg neobaveznog razgovora o prirodi intervjua koji je sa njima
trebalo da sprovedemo. Kada je jedan od migranata pristao, drugi su se okupili oko
nas kako bi videli o čemu se radi. Kada su ustanovili da je sve u redu, jedan prijatelj
koleginog ispitanika je pristao da bude moj ispitanik.
Dakle, isti strah od nepoznatog
sa kojim sam ja stupila na teren su imali i oni prema nama koji smo došli da ih
ispitujemo. Ovako logičnu i normalnu stvar sam umalo zanemarila zbog brze reakcije
na ,,drugost''. Kako sam i ja shvatila da nema razloga za strah kada sam sa njihove
strane osetila ljubaznost i prijatnost, tako su i oni shvatili da im ne želimo zlo
kada smo se postavili malo više kao ,,ljudi'', a malo manje kao istraživači. S početka
smo nastupali vrlo strogo, iz navedenih razloga, tako da možda činjenica da smo
koleginica i ja žene nije bio presudan, ali svakako jeste prisutan element.
Kulturni relativizam kao ključ
Ovom temom se antropologija
bavi od Boasa do danas, a koncept koji nudi jeste onaj na koji bi, ne samo prema
mom mišljenju, trebalo da se osvrne svaki antropolog i etnolog pri svom istraživanju
van svoje sopstvene kulturne grupe. Čini se da se bavim jednim od najosnovnijih
koncepata antropologije, ali činnjenica je da bi on to trebalo da bude i van nje,
prisutan i u politici npr., ali i među ljudima koji su u neposrednom kontaktu sa
drugačijim društvenim grupama.
Glavna teza kulturnog relativizma
jeste da ne možemo suditi o kulturnim praksama bilo kog društva jer su te prakse
u skladu sa kulturnim obrascima društva iz koga potiču. Mnogi greše u proceni da
se u te prakse ubraja i moral, ali je činjenica da kulturni relativizam ne zahteva
moralni relativizam. Da uprostim – iako kulturne grupe imaju različite načine za
postizanje nekih ciljeva, ne znači da su ciljevi kojima one teže na kraju različiti.
To je ono što ljudima često, a neretko i antropolozima, pravi lažan utisak o pravoj
slici situacije. Tačno je da sam ja relativno lako uz pomoć kolega uspela da prevaziđem
ovu barijeru, ali što se moje strane tiče. Osim utiska koji su odavali ispitanici,
nismo mogli detaljnije da ispitamo kako se oni osećaju u dodiru sa nama, ali komentar
jednog koleginičninog ispitanika da je zadovoljan ponašanjem Srba prema njima, a
pogotovo nadležnih (policije, volontera i sl.) jer su se postavili prema njima kao
prema ljudima, govori o tome da isto kao i mi, reaguju na, može se reći, osnovni
čovečanski princip – humanost.
Iako ovde pokušavam da ukažem
na opasnost distinkcije mi : drugi, bilo je neophodno da se izražavam na takav način
gde će biti uočljivo, kroz objašnjenje zašto tako nije najbolje odnositi se prema
situaciji, koliko ti pojmovi i fraze nemaju mnogo veze sa realnom situacijom, ako
se tako može nazvati. Ovde govorim o činjenici da se na ovim prostorima postiglo
međusobno razumevanje između pripadnika veoma različitih kultura uz jednostavnu
primenu humanosti.
Zaključak
Shvatam da sam se u ovom radu uhvatila u koštac sa vrlo apstraktnom
temom, a n konkretnijim problemom, ali smatram da je ovo osnovni problem koji, iako
teško ostvarivo, a paradoksalno sa druge strane lako dostižno, treba rešiti pre
bilo kojeg pokušaja rešavanja kompleksnijih problema. Kažem kompleksnijih iako se
možda o kompleksnosti može govoriti tek kada se osvrnemo na generalno, uvreženo
viđenje pripadnika različitih kultura između sebe. Na neki način se ovde okrećem
klasicima, tako da će moj spisak bibliografskih jedinica biti kratak, jer se sa
ovim problemom susrećem, negde više, a negde manje, kroz celokupnu literaturu mog
dosadađnjeg studiranja. Iako se govori o toliko problema koji izviru pri svakom
novom danu progresa situacije sa migrantima sa kojom se susrećemo danas, iskustvo
pri učešću u istraživanju jedne takve situacije na neposredan način kao što je ovaj,
mi nameće da se pozabavim onim izvornim pitanjem u antropologiji, a to je suštinsko
i prvobitno viđenje ,,drugih'' koje neminovno definiše sve dalje pristupe, a pre
svega hipoteze sa kojima krećemo u primenu pristupa koje smo odabrali, opet na osnovu
navedenog prvobitog viđenja za koje smatram da treba da nosi odlike kulturnog relativizma.
Uz rizik od filozofskog, pre nego antropološkog karaktera ovog rada, zaključujem
da je bitan problem ovaj koji sam uočila, jer se pored toliko informacija koje dobijamo
svakodnevno često zaboravi osnova pristupa ne ,,drugima'' nego ljudima.
Bibliografija:
1)
Prelić, Mladena. 2009. Istraživanje
etničkih manjina: lična iskustva i dileme. Etnografski institut SANU, Beograd.
2)
Dutton, Edward. The Phylosophy of Anthropology. Internet
Encyclopedia of Phylosophy. Dostupno na: http://www.iep.utm.edu/anthropo/
[1] Прелић, Младена. 2009.
Истраживање етничких мањина: лична искуства и дилеме. Етнографски институт
САНУ, Београд.