Autor: Saša Mirković
Pred
čitaocima se nalazi jedan segment rada CAAS indeks autoritarnog populizma
(dostupan u celosti na: http://www.caas.rs/wp-content/uploads/2017/12/CAAS-indeks-autoritarnog-populizma.pdf), kao
prvi deo poduhvata vezanog za prilagođavanje istoimenog indeksa švedskog trusta
mozgova Timbro, za kojim u 2018. godini treba da sledi istraživanje, a koji,
kako mu ime jasno ukazuje, ima nameru da domaćoj javnosti približi pitanja
autoritarizma i populizma, s obzirom da se radi o onoj vrsti termina čija je
masovna upotreba rezultirala potpunom nerazumljivošću. Jasno je da se ovi pojmovi
primarno koriste za diskvalifikaciju političkih oponenata, no valja se zapitati
da li je moguće ozbiljnije pitanju pristupiti, izdvojiti osnovne karakteristike
problema, a potom i indikatore istih, pa, po sprovođenju temeljnog
istraživanja, stranke razvrstati spram stepena zadovoljavanja idealtipskih
osobina ovih političkih praksi. Ovim putem bilo bi moguće pratiti kako
transformacije partija, tako i, preko iskazane izborne volje, promenu
osetljivosti domaće javnosti na autoritarno populistički sadržaj. No, o tome se
može čitati u poslednjem segmentu celovitog rada na navedenoj adresi, a čitaoce,
zbog navedenog, ne treba da čudi nagli početak ovde prezentovanog dela rada.
Valjalo bi
izneti još jednu napomenu. Autor bi želeo da ovim putem, u meri u kojoj je to
moguće, zainteresuje kolege i koleginice za pitanje slobode. S obzirom na
dominaciju leve kritičke misli među sociolozima i sociološkinjama, ovde se želi
ponuditi alternativni pogled na ključna društvena pitanja, u nadi da će se, po
upoznavanju sa mislima Fridriha Hajeka, proširiti interesovanje za klasično
liberalnu misao. Dakle, jasno je i da celokupan poduhvat za primarni cilj ima
zaštitu krhke slobode našeg društva, te rad na njenom širenju. U svakom slučaju
čitaoci su pozvani da prate delatnost Centra za antiautoritarne studije, te
ukoliko budu zainteresovani i da doprinesu njegovom radu, a s vremena na vreme
se otvaraju prilike i za plaćene aktivnosti.
Autoritarizam
Što se
autoritarizma tiče, Huan Linc, po navodima Jovana Komšića, isti vidi kao
politički sistem između demokratije i totalitarizma, gde se od ovog drugog
bitno razlikuje u četiri dimenzije – ideologiji, pluralizmu, liderskom stilu i
mobilizaciji. Definisao ga je kao „politički sistem sa ograničenim političkim
pluralizmom bez elemenata odgovornosti, bez razrađene i obavezne ideologije,
ali sa posebnim mentalitetom, bez ekstenzivne i intenzivne mobilizacije izuzev
na izvesnim tačkama svog razvoja, i sistem u kojem jedan lider ili mala
liderska grupa vrše vlast u okviru loše definisanih iako u stvarnosti lako
predvidljivih granica“ (Komšić, 2000: 562-563). Mi ćemo ovde autoritarizam
posmatrati kao suprotnost liberalizmu, a autoritarne tendencije kao postepeno gušenje
slobode. Hana Arent upozorava da su liberalni mislioci, zaokupljeni pitanjem
slobode, zainteresovani za skretanje sa kursa koji se odnosi na stalni progres
ka društvu sigurne i organizovane slobode, a ne pitanjima oblika vladavine. U
tom pogledu su skloni poistovećivanju totalitarnih i autoritarnih režima, do
čega dolazi brkanjem autoriteta i nasilja (Ibid., 561). I Norman Beri ukazuje
na neophodnost uvažavanja ove razlike, pišući da se ona ne svodi na stepen, tj.
da autoritarizam manje ograničava lične slobode od totalitarizma, već da ovi
vidovi društvenog poretka imaju različite ciljeve, a totalitarnim režimima nije
važna samo stabilnost, već i „ostvarenje ideologije i stvaranje nove ličnosti“,
koji mogu biti, barem u teoriji, bazirani na značajnoj participaciji i
entuzijazmu stanovništva (Beri, 2012: 125). Ovo je svakako važno zapažanje,
kojeg je autor svestan. Ipak, ovaj rad nastaje pre svega sa praktičnim ciljem
zaštite i promovisanja slobode, te se bavi praćenjem promena na ovom polju u
vremenskom periodu koji je daleko od totalitarnog, a pitanje razlike između
nedemokratskih režima za sada ostavlja po strani.
Pređimo na problem terminološke prirode, koji
krasi današnji akademski svet, ali i dnevnu komunikaciju, a odnosi se na termin
liberalizam. „Da bi se drevne istine
zadržale u glavama ljudi, moraju se sročiti jezikom i pojmovima kojima se služe
naredna pokolenja. Ono što su u neko doba bili njihovi najupečatljiviji izrazi,
postepeno se upotrebom toliko istroši, da prestaje da nosi jasno značenje.
Ideje koje mu leže u osnovi mogu da budu jednako valjane, ali reči, čak i kad
se odnose na probleme koji su još uvek tu, više ne pokrivaju ista uverenja,
dokazi se ne kreću u kontekstu koji nam je blizak i retko nam daju neposredne
odgovore na pitanja koja postavljamo“ (Hajek, 1998: 9). Započevši ovim rečima
svoje delo Poredak slobode Hajek
otvara pitanje termina u upotrebi, odnosno različitog, nekada i dijametralno
suprotnog sadržaja koji se istim terminom obeležava. Toliko godina od prvog
objavljivanja ovog dela nalazimo se u još komplikovanijoj situaciji. Dok se
profesor Hajek borio sa pitanjem značenja termina liberalizam, nečega sa čime
se ideološki identifikovao, ali što je u upotrebi od strane drugih ljudi
dobijalo potpuno drugi smisao, danas probleme imamo sa terminom neoliberalizma, kao naslednikom
prethodno spomenutog, pri čemu je vreme koje je proteklo omogućilo još
temeljniji razvoj konfuzije. Pod terminom liberal
se u Sjedinjenim Državama najčešće podrazumeva ono što bi obeležili pojmom socijaldemokratije. U tom pogledu
neoliberalizam, etimološki očigledno sa korenom u reči liberalizam, treba da
podrazumeva neki razvijeniji, dorađeni oblik socijaldemokratskog uređenja ili
misli. Međutim, biće da nije tako. Kada se kritikuje neoliberalizam obično se
kao njegovi intelektualni očevi navode Fridrih Hajek, Milton Fridman, Ludvig
fon Mizes, a kao političke perjanice Ronald Regan i Margaret Tačer. Istovremeno
se Evropska unija proglašava neoliberalnim projektom, što je začuđujuće s
obzirom da je Tačerova bila jedna od najžustrijih kritičarki EU projekta. Čak i
kada se pomerimo do pitanja politika koje podrazumeva EU i principa na kojima
Tačer i Regan grade svoj program, a posebno kada odemo do Hajeka ili Mizesa
postaje nam jasno da ovde vlada ozbiljna konfuzija. Navedemo li samo dva
primera – subvencionisanje farmera i politiku pozitivne diskriminacije (primer
mogu biti tzv. „ružičasti zakoni“ ili zakoni o rodnoj ravnopravnosti koji,
između ostalog, podrazumevaju i rodne kvote prilikom zapošljavanja) postaje
jasno da pričamo o nečemu stranom učenju navedenih mislioca.
A onda dolazimo do potpunog
terminološkog kolapsa. U celokupan ovaj splet uvodimo Srbiju, koju domaća
inteligencija takođe često stavlja u koš neoliberalnih zemalja ili barem
neoliberalizam prepoznaje kao izvor svih domaćih muka. Iz ovoga proizlazi
zaključak da su Srbija i Švajcarska zemlje istog društveno-ekonomskog uređenja.
Apsurd! Ovome se dodaje ideja o pozicijama unutar neoliberalnog poretka, koja
određuje sudbinu država i njihovo bogatsvo, a koja predstavlja prekopiranu
ideju leve inteligencije o svetskom kapitalističkom sistemu, te pozicijama
centra, poluperiferije i periferije. Autor ovog rada takvu predstavu odbacuje,
jer se u njenoj težnji da napravi naučni pristup globalnog nivoa gubi osećaj za
sve suštinske razlike u ekonomskom, političkom, pa i vrednosnom uređenju između
zemalja. No, da bi se terminološka konfuzija izbegla ovde treba istaći da se
termin liberalizam u radu koristi naizmenično sa terminom libertarijanizam, i
to u onom smislu u kojem bi ga koristio Hajek, koji kaže da „u Sjedinjenim
Državama, gde je postalo skoro nemoguće koristiti izraz „liberalizam“ u smislu
u kome ga ja koristim, umesto njega se koristi izraz „libertarijanac““ (Ibid.,
343), a što će kroz dalji tekst postati jasnije.
Vratimo se Timbrovom indeksu. Prvo
obeležje od onih koje navodi Timbro, a koje bi autor svrstao u obeležja
autoritarizma, jeste netrpeljivost prema
vladavini prava, koja dovodi do prevage kolektiva nad individuom (Heinö,
2016: 10-11). Ovo je verovatno najznačajniji aspekt problema, no, ne možemo da
ne primetimo da on u navedenom radu nije jasno prezentovan. S obzirom na značaj
pitanja, ovde ćemo se njime temeljnije pozabaviti, a osnov nam je ponovo Hajek.
No, pošto je pitanje vladavine prava nerazdvojivo od pitanja slobode, prvi citat se odnosi upravo na
taj termin. „Ranije smo u ovoj raspravi dali privremenu definiciju slobode kao
odsustva prinude. Ali prinuda je skoro isto toliko problematičan pojam kao i
sama sloboda, uglavnom iz istog razloga: ne razlikujemo dovoljno jasno ono što
nam drugi ljudi čine od onoga što nam nameću fizičke okolnosti. (...) Do
prinude dolazi onda kada se neki čovek primora na ponašanje koje služi volji
drugog čoveka, kad on ne dela iz sopstvenih pobuda, nego u nečiju drugu korist.
To ne znači da onaj koji je prinuđen uopšte ne vrši nikakav izbor. Kada bi to
bio slučaj ne bismo govorili o njegovom svesnom „delovanju“ (...) Prinuda,
međutim, podrazumeva da ja ipak biram, ali da je moja svest pretvorena u nečije
drugo oruđe, jer su mogućnosti koje su mi prepuštene, tako udešene da mi je ono
ponašanje koje je prinuđivač hteo da izaberem postalo najmanje bolno. Iako sam
prinuđen, još uvek sam ja onaj koji odlučuje šta je, u datim okolnostima,
najmanje zlo. (...) Mada onaj nad kojim se sprovodi prinuda još uvek bira,
mogućnost njegovog izbora odredio je onaj koji vrši prinudu, i to na taj način
što će izabrati ono što izvršilac prinude hoće da on izabere. On nije sasvim
lišen korišćenja svojih moći, ali mu je oduzeta mogućnost da sopstveno znanje
koristi radi vlastitih ciljeva“ (Hajek, 1998: 121-122). Odlučujući uslov za
slobodu je predvidljivost, jer „većina ljudskih ciljeva može da se postigne samo
kroz niz povezanih delanja, o kojima se odlučuje kao o skladnoj celini i koje
se zasnivaju na pretpostavci da će stvari biti onakve kakvima se očekuju. Nešto
možemo postići zato što možemo – i sve dok možemo – predviđati događaje ili bar
znati mogućnosti. Ali ako su činjenice od kojih zavise naše namere pod
isključivom kontrolom drugog, na sličan način će biti kontrolisano i naše
ponašanje“ (Ibid., 122).
Da bi odsustvo prinude bilo moguće,
neophodno je postojanje „privatnog područja“ individue u kojem će ona biti zaštićena
od prinudnog uplitanja, a koja podrazumeva osnovne uslove za delovanje. Kako
određivanje ovog privatnog područja ne bi postala stvar arbitrarne volje nekog
moćnika, te time i sredstvo prinude, njihov opseg i sadržaj se ne smeju
određivati od strane jednog centra koji bi namenski dodeljivao posebne
pogodnosti posebnim individuama. Rešenje ovoga leži u postojanju opštih pravila
kojima su utvrđeni uslovi u kojima „objekti i okolnosti postaju deo zaštićenog
područja jedne osobe ili osoba. Prihvatanje takvih pravila omogućava svakom
članu društva da sam oblikuje sadržinu svog zaštićenog područja i svima da
prepoznaju šta pripada njihovom području, a šta ne pripada“ (Ibid., 126). U
modernim društvima, smatra Hajek, nije posedovanje svojine suštinski preduslov
za zaštitu pojedinca od prinude, već to „da svojina bude dovoljno raspršena ,
tako da pojedinac ne zavisi od određenih osoba koje bi jedine mogle da ga
opskrbe onim što mu treba ili koje bi jedine mogle da ga zaposle“ (Ibid., 127).
Opšta pravila, kojima je sloboda cilj,
se javljaju kao uslov za optimum odsustva prinude, te „uz uslov da unapred znam
da će, ako sebe dovedem u određeni položaj, nada mnom biti izvršena prinuda i
uz uslov da mogu da izbegnem da sebe stavim u takav položaj, nikad ne moram biti
prinuđen. Bar dok se pravila koja obezbeđuju prinudu ne odnose samo na mene,
već su tako oblikovana da se primenjuju jednako na sve ljude u sličnim
okolnostima, ne razlikuju se od bilo koje prirodne prepreke koja utiče na moje
planove. Time što mi kažu šta će se dogoditi ako učinim ovo ili ono, zakoni
države imaju isto značenje za mene kao i zakoni prirode, i svoje poznavanje
zakona države mogu koristiti da bih postigao sopstvene ciljeve isto kao što
koristim poznavanje zakona prirode“ (Ibid., 128-129). Zaključujući raspravu o
slobodi i prinudi, Hajek dodaje i nasilje, prevare i obmane, čije odsustvo je
uslov slobode. Jedini izuzetak, dakle, predstavlja upotreba prinude od strane
vlade radi nametanja poznatih pravila, čiji je cilj osiguranje „najboljih uslova
pod kojima pojedinac može da svojim postupanjima da skladan racionalni obrazac“
(Ibid., 130). Izdvojimo nekoliko bitnih aspekata rečenog – 1) zakonodavac ne
poznaje pojedinačne slučajeve na koje će se njegova pravila primeniti; 2)
sudija u njihovoj primeni nema nikakvog izbora u izvođenju zaključaka koji
slede iz postojećeg skupa pravila i postojećih činjenica; 3) zakoni su opšti,
tj. odnose se na sve podjednako, dakle; 4) pravila se moraju odnositi i na one
koji ih donose i na one koji se njima služe, tj. jednako na vlast i na one
kojima se vlada. Ovde valja uneti još jednu ogradu protiv pogrešnog
razumevanja. Cilj zakona treba „da bude dobrobit naroda, da opšta pravila treba
da budu tako sročena da tome služe, ali ne
da svako razumevanje nekog posebnog društvenog cilja može da obezbedi
opravdanje za narušavanje ovih opštih pravila. Pojedinačni cilj, konkretan
ishod koji treba da se postigne, nikada ne može da bude zakon“ (kurziv u
originalu) (Ibid., 142). Ovo je veoma važno, upravo stoga što smo videli da je
obeležje populizma pozivanje na potrebe i volju naroda, kao i za razumevanje
neadekvatnosti zakonodavnog života u našoj zemlji, koja se pravda tekućim
ciljevima. Ključno je sve navedeno shvatiti, jer kako piše Norman Beri „autoritarna država je država u kojoj su
slobodni izbori pojedinaca strogo ograničeni zapovestima vlasti – zapovestima
koje utiču na pojedinca na gotovo uzročan način“ (kurziv u originalu) (Beri,
2012: 111).
Kada smo izneli osnovno viđenje slobode,
možemo se okrenuti vladavini prava. Hajek genezu ovog pojma temeljno razrađuje,
a time se ovde ne možemo baviti. No, moramo navesti distinkciju koju on
prepoznaje u starogrčkim terminim. Pojam izonomija
prepoznaje kao stariji od pojma demokratija,
gde se prvi odnosi na jednakost zakona za aristokratiju i „običan“ svet, a
drugi na zahtev za jednako učešće svih u vlasti, koji izlazi i prvog pojma.
Tako navodi da su Grci razumevali vezu ova dva termina, ali da ih nisu
poistovećivali. „Izraz „izonomija“ se koristio još izvesno vreme pošto je demokratija
postignuta, u prvo vreme kao njeno opravdanje, a kasnije (...) sve više da bi
prikrio prirodu koju je zadobila, jer je demokratska vlast uskoro počela da
zanemaruje onu jednakost pred zakonom iz koje je izvlačila svoje opravdanje“
(Hajek, 1998: 147). U nastavku, kako je rečeno, daje iscrpan prikaz razvoja ove
ideje, a ovde izdvajamo jedan važan aspekt u transformaciji ideje liberalizma.
Stari, vigovski liberalizam vremenom biva zamenjen novim, koji potpada
postepeno pod uticaj racionalističke misli filozofskih radikala i francuske
tradicije, koji teži tome da pravo i ustanove uspostavi na racionalističkim
načelima (Ibid., 154). Njegov učinak se najbolje vidi na primeru Francuske
revolucije. „Odlučujući činilac koji je napore Revolucije za uvećanje slobode
pojedinca učinio toliko jalovim, bilo je rađanje ovog ubeđenja: pošto je sva
vlast konačno smeštena u ruke naroda, sva obezbeđenja od zloupotrebe ove moći
postala su izlišna. Mislilo se da će dolazak demokratije automatski sprečiti
proizvoljno korišćenje vlasti. Pokazalo se, međutim, da su izabrani
predstavnici naroda bili više zabavljeni time da obezbede da izvršni organi
služe njihovim ciljevima nego da pojedinac bude zaštićen od izvršne vlasti“
(Ibid., 172). Načelu jednakosti pred zakonom nisu pretili samo moćnici, već i
sve češći zahtev za jednakošću ishoda, a ne prosto jednakost prava. Stoga je
razumevanje ove distinkcije od izuzetnog značaja. Termin liberalizam postepeno
biva monopolizovan od strane ove tradicije, a libertarijanizam postaje termin
kojim se sve češće obeležava izvorna ideja slobode.
I sada, konačno, zaključak o tome šta
vladavina prava jeste. „Zato što vladavina prava znači da vlast ne sme nikada
da prinudi pojedinca izuzev nametanjem nekog poznatog pravila, ona predstavlja
ograničenje moći celokupne vlasti, uključujući i zakonodavnu. To je učenje u
vezi sa time kakav zakon treba da bude, koje se tiče opštih svojstava koja
pojedinačni zakoni treba da poseduju. Ovo je važno jer se danas ideja vladavine
prava ponekad meša sa zahtevom za puku zakonitost svih postupaka vlasti (...)
Vladavina prava stoga nije vladavina određenog zakona, već pravilo koje se tiče
toga kakav zakon treba da bude, metapravno učenje ili politički ideal. Ona će
biti delotvorna samo onoliko koliko se zakonodavac oseća njome vezan. U
demokratiji to znači da ona neće preovladati sve dok ne čini deo moralne
tradicije zajednice, zajednički ideal koji većina deli i bespogovorno prihvata“
(Ibid., 181). Dakle, težnja vladavini prava je težnja idealu, a napuštanje ovog
cilja se može pokazati destruktivnim po jednu zajednicu.
Taksativno probrojana svojstva vladavine
prava i slobodnog društva izgledaju ovako:
- Glavna razlika između slobodnog i neslobodnog društva leži u činjenici da svaka individua ima priznato privatno područje, odvojeno od javnog, te da mu se ne može naređivati već da je u obavezi da se pokorava jedino pravilima koja važe za sve (Ibid., 183);
- Zakoni ne mogu funkcionisati retroaktivno, već se uvek moraju primenjivati na buduće slučajeve (Ibid., 183);
- Zakoni moraju biti poznati i određeni, a suštinska stvar je da se odluke sudova mogu predvideti, jer su principi jasni (Ibid., 183-184);
- Zakoni moraju krasiti opštost i jednakost za sve, što je i najbolje merilo njihove pravičnosti (Ibid., 184-185);
- Mora postojati funkcionalna podela vlasti, koja će omogućiti nezavisnost sudstva (Ibid., 185);
- Slobode odlučivanja državne uprave moraju biti ograničene, a privatni prostor individue mora biti zaštićen od državnog uplitanja, odnosno građanin i njegova svojina ne mogu biti sredstvo kojim država raspolaže (Ibid., 186-188);
- Zakonodavstvo mora biti odvojeno od politike, jer ne može biti u službi stalno promenljivih dnevnih ciljeva (Ibid., 188-189);
- Osnovna prava i građanske slobode moraju biti poštovana (Ibid., 189)
- Uplitanje u slobodu i privatni prostor pojedinca mogu biti opravdana u vanrednim slučajevima, samo ako su ovi slučajevi podložni proveri nezavisnog sudstva, koje zadovoljava navedene kriterijume (Ibid., 190-191);
- Procesna jemstva moraju biti zadovoljena (poput porotnog suđenja, habeas corpus, itd.) (Ibid., 191).
Pored
onoga što se odnosi na sferu zakonodavstva i politike, za slobodu je od
izuzetne važnosti i ekonomska politika. Ovde se insistira na slobodi ekonomskog
delovanja kao slobodi pod zakonom, a ne odsustvu svake državne aktivnosti.
Stoga je važna priroda, a ne obim državnog delovanja. Svako delovanje koje guši
spomenute principe opštosti i zalazi u privatnu sferu i svojinu individue je
pogrešno (ponovo, mogu postojati izuzeci, ali moraju biti podložni sudskoj
proveri, npr. ako je svojina pribavljena nasiljem ili obmanom). „Važna stvar je
da celokupna prinudna delatnost državne vlasti mora da bude nedvosmisleno
određena trajnim pravnim okvirom, koji pojedincu omogućava da planira s dozom
poverenja i koji smanjuje ljudsku neizvesnost u najvećoj mogućoj meri“ (Ibid.,
195). Minimum koji mora biti zagarantovan su sprečavanje nasilja i prevare,
zaštita svojine i sloboda sklapanja i sprovođenje ugovora, priznavanje jednakih
prava svim pojedincima da proizvode i prodaju u količinama i po cenama kako
sami izaberu. „Sloboda ugovora, poput slobode u svim drugim oblastima,
stvarno znači da dopustivost nekog pojedinačnog čina zavisi samo od onih
opštih, (...) jednakih i poznatih pravila koja određuju sva ostala zakonska
prava, a ne od potvrde njegovog posebnog sadržaja od strane nekog državnog
organa“ (Ibid., 200-201).
Ovoliko zadržavanje na pitanju vladavine
prava je bilo nužno usled česte zloupotrebe datog termina, ali i činjenice da
Timbro u svom radu ostavlja termin nedefinisanim, te time stvara prostor za
pogrešnu interpretaciju. U svakom slučaju, možemo se vratiti ostalim obeležjima
autoritarizma. Timbro izdvaja zahtev za jačom državom (Heinö,
2016: 11), kojom se moramo kratko pozabaviti. Problem može proisteći iz
nerazdvajanja termina vlade i države. Ovde ne moramo ulaziti dublje u
definisanje ovih pojmova, već ćemo samo ukazati na jedan problem. Do sada se
nacionalna država pokazala kao jedini okvir u kojem su sloboda i vladavina
prava bile ostvarene (Antonić, 2009: 40-41). To ne znači da se treba držati
nacionalnog okvira „kao pijan plota“, već da ovu činjenicu valja uvažiti u svim
integrativističkim zahtevima (poput zahteva vezanih za EU) i da o njoj valja
dobro promisliti. No, da bi zaštita slobode i vladavine prava bila moguća
neophodno je da postoje čvrsti mehanizmi njihove zaštite ili sprovođenja.
Ukoliko pod državom podrazumevamo, npr. sudstvo, osnovno školstvo, policiju i
vojsku (oko ovoga uvek može biti sporenja, a ovde se nudi kao primer) onda je neophodno
da ovi elementi budu funkcionalni i jaki. Dakle, možemo reći da je za
funkcionalan demokratski poredak i vladavinu prava neophodna jaka država. No,
ono što je u tome važno jeste da vlada bude ograničena. Izraženo
parolom Libertarijanske partije SAD – Minimum Govrnment, Maximum Freedom.
Dakle, minimum vladinog uplitanja. Stoga zahtev za jačanjem države o kojem
govori Timbro razumevamo kao zahtev za delanjem suprotno upravo navedenom
principu.
Tri aspekta autoritarizma koja slede su
potpuno u skladu sa izrečenim. Vraćamo se Mileru koji primećuje tri
populističke tehnike vladanja, koje autor ovog rada, pak, svrstava u obeležja
autoritarizma, jer se direktno odnose na gušenje slobode. Prvi je okupiranje
države. Govoreći o partiji Fides, Miler ističe da je jedna od prvih
karakteristika njene vladavine bilo nastojanje da promene zakon o državnim
službama „kako bi se partiji omogućilo da dovede lojalne građane na birokratske
položaje, to jest na mesta koja ne bi smela biti partijska“ (Miler, 2017: 52).
Tako autoritarne tendencije podrazumevaju postavljanje partijskih ljudi na
ključne državne pozicije, poput službi bezbednosti, sudstva, javnog medijskog
servisa, itd, koji vode povezivanju mehanizama prinude sa jedinstvenim centrom
– šefom partije na vlasti. Na drugom mestu se nalazi masovni klijentelizam.
Ovo se odnosi na niz materijalnih ili nematerijalnih pogodnosti u zamenu za
političku podršku. Naravno, ovaj fenomen ima različite oblike, a nama
najpoznatiji, verovatno, jeste uslovljenost radnog mesta članstvom u partiji.
Nije nam stran ni fenomen diskriminacionog legalizma, kao dela navedenog
obeležja, koji se odnosi na to da samo neki (prijatelji partije ili njeni
članovi) uživaju punu zaštitu zakona (Ibid., 53). Iako Miler to ne spominje
logiku ovog fenomena možemo predstaviti i obrnuto – samo neki (oni izvan
partije na vlasti ili njeni kritičari) trpe reperkusije nezakonitog ponašanja.
Na kraju dolazimo i do neprijateljstva prema nevladinom sektoru
kritičnom prema vladajućoj partiji (Ibid., 54). Problem ovde nastaje u
nemogućnosti kontrole navedenog sektora usled njegove finansijske i logističke
nezavisnosti od vladajuće partije. Miler sva tri aspekta prepoznaje kao
obeležja populizma, iako u opisu svakog insistira na tome da se ne mogu
podvesti samo pod populizam. Autor ovog rada smatra da su ovo obeležja koja
prvenstveno karakterišu autoritarne tendencije, jer povećavaju prinudu, guše
slobodu, a mehanizme državne prisile i kontrole vezuju za šefa partije. Ono što
je karakteristično za autoritarni populizam, kojim se ovde bavimo jeste
kombinovanje diskursa populizma sa autoritarnom praksom. Pa tako gušenje
nevladinog sektora ili maltretiranje njenih predstavnika biva pravdano time što
se oni predstavljaju kao izaslanici stranih elita ili prikrivenih domaćih,
korumpiranih elita. S obzirom da su opozicioni glas neophodno ih je predstaviti
kao privid narodne opozicije koji „nema nikakve veze sa pravim narodom“ (Ibid.,
55). Isto važi i za svaki od navedenih aspekata.
U zaključku ovog dela bi se osvrnuli na
još jedan problem koji prepoznaje Timbro, a to je demografska sličnost onih
koji glasaju za leve ili desne populiste. Pitanje društvene strukture svakako
nije za zanemarivanje, a domaći sociolozi su bili veoma pedantni kada su
proučavali njene promene (pogledati npr. Lazić, 2011 ili Lazić, Cvejić, 2004).
Međutim, iako bi potencijalni osvrt na karakteristike društvene strukture u
različitim vremenskim periodima bio pogodan za pružanje uvida u kontekst, on ne
može biti karakteristika niti autoritarizma, niti populizma, već možda plodno
tlo na kojem ova dva dobijaju na snazi. Implicitna pretpostavka ovog stava
jeste da izborno ponašanje zavisi od demografskih karakteristika, što je
obeležje sociološko-političkog pristupa pitanju izbornog ponašanja, koje su
razvili naučnici poput Sejmora Martina Lipseta i Pola Lazarsfelda (Šiber, 2007:
14-21). Ovo je vrlo diskutabilna pozicija, nasuprot kojoj stoji niz drugih
objašnjenja, poput teorije racionalnog izbora, bihejvioralne ekonomije,
psihološkog pristupa partijske identifikacije, itd (Ostojić, 2012: 7-26), a uz
to je i potpuno druga tema u odnosu na pitanje kojim se ovaj rad bavi. S
obzirom da ni u Timbrovom radu ne postoji iscrpnije pojašnjenje ovog pitanja i
razloga njegovog svrstavanja u obeležja autoritarnog populizma, svi su
argumenti na strani njegovog ne uzimanja kao obeležja istog.
Literatura:
Antonić, Slobodan (2009) Elita, građanstvo i slaba država, Službeni glasnik, Beograd
Beri, Norman (2012) Uvod u modernu političku teoriju, Službeni glasnik, Beograd
Hajek, Fridrih (1998) Poredak slobode, Global Book, Novi Sad
Heinö, Johansson Andreas (2016) Timbro Authoritarian Populism Index,
Timbro, Stockholm
Komšić, Jovan (2000) Teorije o političkim sistemima: demokratija i autoritarizam,
Institut društvenih nauka, Beograd
Lazić, Mladen, Cvejić, Slobodan (2004) Promene
društvene strukture u Srbiji, slučaj blokirane post-socijalističke
transformacije, u Milić, Anđelka, Društvena
transformacija i strategija društvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na početku
trećeg milenijuma, Institut za sociološka istraživanja, Beograd
Lazić, Mladen (2011) Čekajući kapitalizam, Službeni glasnik, Beograd
Miler, Jan-Verner (2017) Šta je populizam, Fabrika knjiga, Beograd
Ostojić, Staniša (2012) Psihološki aspekti izbornog ponašanja kolebljivih birača u Srbiji
(doktorska disertacija), Filozofski fakultet, Beograd
Šiber, Ivan (2007) Političko ponašanje: istraživanje hrvatskog društva, Politička
kultura, Zagreb