Autorka: Aleksandra Janašković
Uvod
Počev od 1978. godine, Kinu odlikuju dve
velike promene. Na prvom nivou posmatranja dolazi do društvenog rasta, koji je
prevashodno podstaknut reformskim procesom promene privrednog sistema, tj. Kina prelazi na tržišno orijentisani pravac
razvoja, koji je, kako u širim akademskim krugovima, tako i izvan njih poznat
kao „ otvaranje svetu“, a čije se posledice mogu očitati kroz ubrzan ekonomski
rast, konstantno napredovanje urbanizacije i znatno poboljšanje materijalnog i
kulturnog nivoa stanovnika. Na drugom nivou posmatranja, stiče se utisak da Kinu takođe odlikuje i
društveni razvoj – čije uzroke nije dovoljno poistovetiti sa reformom privrede,
koju možemo smatrati nužnim, ali ne i dovoljnim uslovom razvoja. Promene koje
karakterišu društvo Kine, a možemo ih smatrati pokazateljima društvenog razvoja su sledeće: promene u
društvenoj strukturi stanovništva, u urbano – ruralnoj strukturi, u strukturi
zaposlenosti, porodičnoj i
organizacionoj strukturi, strukturi prihoda i raspodele, načinu života, i
naposletku, najvažnija promena - promena
u klasnoj strukturi.
Autor L., Pejlin smatra sve promene koje su
nastupile u Kini nakon 1978. važnima, ali smatra da promene u klasnoj
strukturi i strukturi društvenih slojeva čine samo jezgro promene društvene
strukture Kine. Po uvođenju reformi i otvaranjem ka svetu, pomeranje težišta
kineske društvene strukture je postalo usko povezano sa prilagođavanjem klasne
i politike slojeva (Pejlin, 2014:59). U periodu pre reforme, društvene klase i
slojevi su po pravilu bili podeljeni na dve klase: radnike i seljake i jedan
sloj – intelektualce. Nakon „otvaranja“
, navedene društvene grupe su se raslojile na različite načine. Poljoprivredni
radnici, samostalna industrijska i trgovačka domaćinstva i menadžersko osoblje,
kao i preduzeća koja nisu u državnom vlasništvu i privatna preduzeća uspeli su
da se izdvoje iz prvobitnih klasa i slojeva; nekadašnji intelektualci se danas
ubrajaju u stručno i tehničko osoblje; službenici u državnim institucijama,
društvenim organizacijama i svim vrstama jedinica i preduzeća u javnom sektoru
takođe su stekli nove društvene uloge i statuse u novoj strukturi radnih odnosa
(ibid: 68).
Usled ograničenosti, u ovom radu neće
biti reči o promeni celokupne klasne
strukture, već je predmet rada osvrt na različita tumačenja i viđenja
najheterogenije društvene klase Kine – srednje klase.
Razmatranja i definicije srednje klase
L., Čunling zapaža da je nakon reforme, sa postepenim razvojem kineske
privrede, došlo do pojave društvene grupe koja se naziva srednjom klasom.
Poslednjih decenija, usled ubrzanog ekonomskog razvoja, stalnog napredovanja
urbanizacije i u nekom pogledu poboljšanja materijalnog i kulturnog, brojnija
srednja klasa postaje sve uočljivija u kineskom društvu. Međutim, mada sve uočljivija, ukoliko
se postavi pitanje ko sve čini srednju klasu u kineskom društvu, odgovori su
raznovrsni. Nakon brojnih istraživanja, razmatranja, možemo konstatovati
sledeća merila koja nam pružaju odgovor ko sve čini srednju klasu u Kini
- Prihod – pripadnici srednje klase moraju imati visoke i stabilne prihode
- Vrsta posla – srednju klasu čine pojedinci koji rade na stručnim, tehničkim i menadžerskim položajima
- Obrazovni nivo – srednju klasu čine pojedinci sa visokim obrazovanjem
- Nivo potrošnje i način života - pripadnici srednje kals emogu da održe relativno visok nivo potrošnje i vode udoban život ( Čunling, 2014: 406).
Dakle, svako ozbiljnije izučavanje koje
se tiče srednje klase u Kini podrazumeva upotrebu minimum jednog od navedenih
merila. Saglasnost o hijerarhiji merila i određenje koji od navedenih
predstavlja navažnije obeležje srednje klase još nije uspostavljeno. Osim navedenih
merila, u kineskoj javnosti su prisutne brojne definicije srednje klase, od
kojih su tri najaktuelnije.
U javnom mnjenju ovog društva je
prisutna stereotipna definicija srednje klase, koja je putem medija i
oglašivača propagirana, a radi se o viđenju srednje klase kao društvene grupe
diferencirane od ostalih na osnovu sopstvenih potrošačkih navika i načina
života. Dakle, po ovom viđenju, srednju
klasu čine pojedinci koji žive u velikim stanovima ( srednje imućnim i
imućnijih stambenim zajednicama), voze skupe, pa čak i luksuzne automobile,
nose odeću sa potpisom modnih kreatora i često putuju. U javnom mnjenju je
stvorena slika da srednju klasu čine pojedinci koji mnogo zarađuju i troše, a
ovoj kategorizaciji po ovom stereotipu odgovaraju sledeća zanimanja:
preduzetnici, profesionalni menadžeri i elitni intelektualci ( ibid: 406). Sociolozi osporavaju ovu
definiciju ( o kojoj će biti reči ubrzo), po njihovom mišljenju pojedinci koji
odgovaraju navedenim kriterijumima čine samo mali deo „više srednje klase“ . Pripadnici srednje
klase koji odgovaraju navedenim kriterijumima čine jako mali deo celokupne
populacije Kine, po nekim procenama 10%, ali kako je stereotipna definicija srednje klase
zastupljena u javnosti, sociolozi donekle uvažavaju navedeno.
Sledeća aktuelna definicija srednje
klase dolazi od samog državnog vrha Kine, dakle radi se o definiciji koju
predlažu državne vlasti. U ovoj definiciji je ključno merilo prihoda. U zvaničnim
dokumentima srednja klasa se često
naziva grupom sa srednjim prihodima, što je po pravilu u vezi sa državnim
političkim ciljevima. Primenom kriterijuma prihoda, neki od zvaničnih
teoretičara i neka od državnih ministarstava su predložili niz definicija
srednje klase. Ali jedno pitanje je ostalo bez odgovora, tj. konsenzusa oko
praga prihoda. Stručnjaci, naučnici su iznosili različite predloge. Jedna
strana tvrdi da srednjom klasom treba smatrati sve pojedince koji zarađuju
preko 5.000 američkih dolara ili više, dok druga strana smatra da pripadnici
srednje klase moraju zarađivati minimum 30.000 američkih dolara godišnje ili
više. Kako između gradskih i seoskih područja Kine postoji ogromni jaz u
prihodima, ovo merilo još uvek nije prihvaćeno kao jedinstveno merilo (ibid: 407).
Poslednja definicija od najaktuelnijih
tri, dolazi od naših kolega sociologa. Oni smatraju da samo mali deo gornje
srednje klase odgovara predstavi koju o njoj imaju mediji i javno mnjenje, dok
većina njenih pripadnika niti zarađuje a ponajmanje troši u tolikoj meri. Sa
druge strane, definicija srednje klase
zasnovana isključivo na kriterijumu prihoda ne odgovara pravoj suštini tog
pojma. Pojam „ grupe sa srednjim
prihodima“ obuhvata raznovrsne društvene grupe , pa samim tim teško može
dovesti do zajedničkog klasnog određenja, klasne svesti i klasne kulture.
Sociolozi najčešće srednju klasu definišu na osnovu sledećih kriterijuma:
zanimanja i radnog statusa. U skladu sa dva najrazvijenija pristupa u
proučavanju društvenih klasa – neoveberijanskim i neomarksističkim, ističu
značaj razlikovanja zaposlenog od poslodavca i manuelnog od umnog radnika. Razlika
između radnika belog i plavog okovratnika čini okosnicu u razlikovanju srednje
i radničke klase, a razlika između srednje i više klase se zasniva na posedovanju
sredstava za proizvodnju.
Uz navedeno, kineski sociolozi ističu jednu
specifičnost kineskog društva u odnosu na zapadna društva, a radi se o
jednostavnoj činjenici da u Kini država kontroliše najvažnije i najveće
resurse, pa je moć koju nose položaji u državnoj upravi značajan faktor u
određivanju klasnog položaja. Po mišljenju kineskih sociologa, srednju klasu
Kine čine vlasnici malih i srednji preduzeća, samozaposleni i mali preduzetnici
i obični kancelarijski službenici, uz napomenu da samozaposleni i mali
preduzetnici spadaju u „ staru“, a kancelarijski službenici u „novu“
srednju klasu ( ibid: 408). Po
navedenim kriterijumima srednju klasu čine skoro svi kancelarijski službenici,
što bi dalje impliciralo da srednju klasu čini 25 - 30% ukupnog stanovništva, u
šta bi retko koji kritički nastrojeniji naučnik mogao da poveruje. Sa druge
strane, većina pojedinaca koje sociolozi poimaju kao pripadnike srednje klase,
sebe ne vidi kao pripadnika iste, a najčešći razlog je lično promišljanje
pojedinaca da je njihov društvenoekonomski status zantno nepovoljniji od onoga
koji karakteriše pripadnika srednje klase. Da bi prevazišli ove kritike i
nedostatke svojih pristupa, sociolozi su u tumačenju srednje klase osim već
navedenih kriterijuma ( zanimanja i radnog statusa), uključili jop par
pokazatelja kao što su obrazovanje, prihod i nivo potrošnje i na taj način
došli do različitih slika o obimu i veličini srednje klase i identitetu
pripadnika srednje klase u Kini (ibid:
408).
Sastav srednje klase
U skladu i pored već navedenih tumačenjima i razmatranjima na temu
srednje klase, sociolozi u Kini unutar
srednje klase razlikuju dve podkategorije, široku određenu srednju klasu –
„velika srednja klasa“ koja obuhvata
preduzetnike, novu i staru srednju klasu i usko definisanu srednju klasu, tj.
pojam „ jezgra srednje klase“ koji se odnosi isključivo na novu srednju klasu (
poznatu i pod sinonimom „savremena srednja klasa“). Uz već navedene kategorije
srednje klase, došlo je i do pojave društvene grupe koja čini prelazni stupanj
između radničke i srednje klase, društvena grupa koja je simbolično nazvana
marginalnom srednjom klasom. Marginalna srednja klasa ima obeležja srednje i
radničke klase. Kada je reč o obeležjima srednje klase, sa njom deli vrednosti,
stavove i način života, dok radničkoj klasi nalikuje u pogledu prihoda i
životnog standarda (ibid : 409).
Autor L., Čunling navodi kako je u
savremenom kineskom društvu klasa vlasnika preduzeća poimana važnim činiocem
srednje klase, a da je uzrok navedenom u činjenici da je spomenuta društvena
klasa novonastala i da je sa starom srednjom klasom ( koju po ovom autoru
predstavljaju individualna trgovačka i industrijska preduzeća) izazvala duboke promene u klasnoj strukturi
Kine. Pojava preduzetničke klase predstavlja simbol stupanja srednje klase na
pozornicu kineskog društva.
Društvene grupe unutar kineske srednje
klase i njihove karakteristike
Kako prethodno izlaganje definicija i kategorija kineske klase može
zbuniti čitaoca, na ovom mestu ćemo predstaviti jasnu tipologiju konstruisanu
na osnovu autorovog razmatranja definicija i tipologija srednje klase. Dakle ,
na osnovu razmatranih kriterijuma, merila i istraživanja, autor navodi da se
srednja klasa kineskog društva sastoji od sledećih podkategorija:
o Klase vlasnika preduzeća
o Nove srednje klase
o Stare srednje klase
o Marginalne srednje klase
Sve navedene kategorije unutar srednje
klase se razlikuju u pogledu ekonomskih uslova, društvenog statusa i
društvenopolitičkog uticaja. Takođe, unutar
nove srednje klase, moguće je razlikovati srednju klasu u javnom sektoru
i srednju klasu u privatnom sektoru (ibid:
410).
U nastavku će biti više
reči o osobinama navedenih tipova srednje klase
i svakako o obeležjima pojedinaca koji čine iste.
Kada je reč o klasi vlasnika preduzeća,
u njoj su zastupljeni pojedinci koji su aktivni u privrednim delatnostima ili u
političkim delatnostima. Pripadnici ove klase imaju izuzetno visoke prihode,
sklonost ka potrošnji luksuznih dobara koja predstavljaju statusne simbole (pre svega se tu podrazumevaju skupoceni automobili i raskošne vile). Iako je
udeo ovih pojedinca u srednjoj klasi mali, njeni pripadnici u redovima srednje
klase prednjače po prihodima i potrošnji – i može se reći da pojedinci koji
pripadaju navedenoj klasnoj grupaciji čine lice srednje klase. Vlasnici
preduzeća najčešće održavaju bliske odnose sa vlastima i njenim zvaničnicima,
pa zato nije iznenađujuće da ovaj sloj srednje klase donekle može imati i
uticaja na privrednu politiku vlasti, prevashodno na lokalnom nivou, jer
posmatrano in general njihov uticaj u
političkoj sferi je izuzetno ograničen. Klasa vlasnika preduzeća, neretko
obećava političku odanost vlastima u zamenu za privredne usluge (ibid: 411).
Novu srednju klasu takođe karakterišu relativno
bliske veze sa vlastima. Veći deo pripadnika navedene društvene klase zapravo
radi u ministarstvima, preduzećima u državnom vlasništvui javnim službama pod
državnom upravom. Kako država obezbeđuje sigurnost radnog mesta, povećanje
prihoda i brojne povlastice, drušvenoekonomski položaj ovih pojedinaca zavisi
od jake i stabilne vlade. Pripadnici nove srednje klase koji rade u javnom
sektoru, dakle upravo spomenuti imaju više kanala preko kojih utiču na vlast u
pogledu političkih odluka a radi zaštite ličnih interesa. Drugi deo pripadnika
nove srednje klase je zaposlen u privatnom sektoru, dakle zaposleni su u
privatnim preduzećima i preduzećima sa stranim kapitalom. Uzimajući u obzir
činjenicu da su njihovi prihodi izrazito veći od njihovih kolega iz javnog
sektora, ovi pojedinci čine izuzetno uticajnu potrošačku grupu, pa se takođe
smatraju „ licem “ srednje klase u
pogledu potrošačkih navika i načina života. Mada pripadnici ovog segmenta nove
srednje klase imaju izrazito visoke prihode i ostale pogodnosti koje dolaze sa
time, kada je reč o političkom uticaju, oni imaju jako malo političkog uticaja, a većina njih je u brojnim
istraživanjima izjavila da ih politika ne zanima. Takođe u odnosu na svoje
kolege iz javnog sektora, oni imaju malo kanala
i sredstava preko kojih bi mogli da izvše uticaj na usmeravanje procesa
kreiranja državne politike (ibid:
411).
Stara srednja klasa (pojedinačna industrijska i trgovačka
domaćinstva), za razliku od već spomenutih srednjih klasa imaju relativno niži
društveni status, pa se čak dešava da su pripadnici ove klase izloženi određenom
nivou diskriminacije. Veći deo pripadnika ove klase ima srednja i viša primanja, ali njihov ekonomski
položaj je u odnosu na ostale spomenute srednje klase nestabilniji. Pripadnici
ove klase takođe ne uživaju ni visok stepen socijalne zaštite i ekonomske
stabilnosti. Ukoliko posmatramo politički uticaj, stara srednja klasa je po
pravilu zapostavljena u pitanjima kreiranja državne politike i retko ima
priliku i sredstva koja bi omogućila da se čuje i njen glas. Autor navodi da su
pojedine mere u znatnom pogledu išle protiv interesa stare srednje klase (
navodi ispravljanje tržišta, obnovu starih gradova), pa usled toga pripadnici
ove grupacije gaje neprijateljska osećanja prema ministarstvima koja sprovode
političke odluke. Od svih podgrupa unutar srednje klase, pripadnici stare
srednje kalse su najbrojniji, međutim oni se jako teško ujedinjuju i nastupaju
usklađeno (ibid: 412).
I naposletku par reči o pripadnicima i
osobinama marginalne srednje klase. Jezgro ove grupacije čine mladi rođeni 70-
tih godina XX veka, koji imaju srednji ili visoki stepen stručne spreme i rade
nižerangirane kancelarijske poslove, usled čega ih kolektivno nazivaju „ nižim
radnicima belog okovratnika“. Specifično obeležje ove grupacije se tiče njihove
sposobnosti da naprave udruženi napor i da mobilišu medije i javno mnjenje.
Kako je generacija ove društvene klase odrasla uz informacione tehnologije,
njeni pripadnici posvećuju puno vremena internetu i upotrebljavaju ga za
razmenu stavova i informacija, što im omogućava da brzo stvaraju kulturne
trendove, vrše društvenu mobilizaciju i udruženo delaju. Internet i mediji im takođe služe kao prostor u kome iskazuju
svoja mišljenja, pa samim tim uspešno privlače pažnju javnosti. Pripadnici
marginalne srednje kalse nastoje da sebi omoguće viši životni standard u
pogledu prihoda i potrošnje, ali niske plate i sve veći stambeni troškovi
sprečavaju većinu njih da ostvare svoje snove, međutim upravo u tome leži
njihova motivacija i podsticaj za dalji rad ( ibid: 412).
Dakle, dat je suženi pregled osobina i
obeležja kineskih srednjih klasa, na osnovu kojih je moguće steći uvid u
rasprostranjenost i višestrukost srednje klase kineskog društva. U skladu sa
ograničenjima, u poslednjem delu ćemo prikazati brojnost i stopu rasta srednje
klase.
Pre nego se okrenemo prikazu
empirijskih podataka neophodno je napomenuti sledeće. Usled specifičnih
društvenoistorijskih okolnosti Kine i celokupnog načina funkcionisanja
društvenog sistema koje je prethodilo reformi iz 1978. godine i otvaranju ka
svetu, neophodno je imati na umu da se u periodu pre reforme, nauci i
akademskom znanju nije pridavan veliki značaj, pa možemo reći da su društvene nauke,a sa njima i sociologija
mlade discipline. U skladu sa tim nije iznenađujuće da pristupi, metode u
istraživanju i ciljevi istih nisu usklađeni, pa samim tim i sam autor napominje
da su podaci koje je koristio podložni brojnim kritikama što teorijske, što
metodološke prirode, ali da su u datom trenutku jedino bili na raspolaganju.
Dakle na osnovu podataka prikupljenim u
različitim istraživanjima, koji su u najvećem broju slučajeva rađeni na uzorku
od 1% stanovništva, zatim na osnovu drugih statističkih podataka, kao i na
osnovu podataka koji su godinama prikupljani u celoj zemlji, autor daje sledeću
procenu rasta gradske srednje klase u
raznim periodima.
|
Godina
|
Klasa
vlasnika preduzeća
|
Nova
srednja klasa
|
Stara
srednja klasa
|
Marginalna
srednja klasa
|
Radnička
klasa
|
|
1982.
|
0,0
|
13,9
|
0,1
|
19,7
|
66,3
|
|
1990.
|
0,5
|
19,6
|
2,2
|
19,9
|
57,8
|
|
2001.
|
1,5
|
16,6
|
10,3
|
33,2
|
38,4
|
|
2005.
|
1,6
|
21,0
|
9,7
|
31,4
|
36,3
|
|
2006.
|
0,6
|
18,8
|
19,6
|
25,4
|
35,7
|
Na osnovu podataka koji su izloženi u
tabeli koja je konstruisana na osnovu autorovih podataka, možemo konstatovati
sledeće. U periodu od 1982. do 2005. godine gradska srednja klasa se uvećala za
gotovo trideset procentnih poena , dok je stara srednja klasa počela maltene od
nule i ostvarila porast od deset procentnih poena. Možemo reći da je ubrzani
rast i znatne razmere stare srednje klase predstavljaju upadljivo obeležje
razvoja kineske srednje klase. Za razliku od zapadnih društava gde rast nove srednje
klase podrazumeva smanjenje stare srednje klase, u slučaju Kine stvari su
znatno drugačije. Obe srednje klase beleže istovremeni rast, skladno jedna uz
drugu. Sa druge strane i marginalna srednja klasa takođe beleži znatno
proširenje i uvećava svoj procenat za deset procentnih jedinica. Autor smatra
da je marginalna srednja klasa od samog svog nastanka služila kao rezervoar
koji konstantno napaja novu srednju klasu, u skladu sa time, autor smatra da će
povećanje obima ove klasne kategorije uticati na povećanje obima nove srednje
klase u budućnosti. Ostaje još da se napomene da svoj rast srednja gradska
klasa duguje istovremenom smanjenju radničke klase, što se na osnovu podataka
iz tabele svakako vidi.
Zaključak
Dakle predmet ovog rada je imao izrazito skroman cilj - da ukaže na neke osnove definicije i
razmatranja srednje klase u Kini, čiji nastanak, raznovrsnost i obim u velikoj
meri ukazuju u kojoj je meri kinesko društvo odmaklo u procesu celokupne
društvene promene. Skroman cilj, zato što je na osnovu ukazanog jasno da
ukoliko želimo da se dublje bavimo ovim pitanjem, u datom društvu, neophodno je
dublje zasući rukave, i spremiti čelične živce. Upravo zbog teorijske i
metodološke neusklađenosti, zatim neuporedivih podataka i stavu javnog mnjenja
o pitanjima ove vrste neophodno je spremiti čelične živce. Sa druge strane,
nesumljivo je da društvo specifičnih društvenoistorijskih, ekonomskih,
političkih i kultirnih karakteristika ne možemo posmatrati kroz iste modele
koji se koriste u većoj - manjoj meri u
svim zapadnim društvima. Na osnovu navedene površne analize jedne društvene
klase kineskog društva, neupitno je mišljenje da Kina doživljava ubrzanu
društvenu promenu sa svim dobrim i lošim stvarima koje uz nju idu. U kom će se
pravcu dalja promena odvijati i kako će kinesko društvo prevazići celokupnu
transformaciju, kao i posledice iste – pokazaće vreme. Ipak su tu u pitanju
procesi dugog trajanja.
Literatura
Pejlin, Li. 2014. Promene u društvenoj stratifikaciji Kine,
u: Pejlin, Gorškov, Skalon, Šarma. Društvena stratifikacija u zemljama BRIK-a. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
Čunling, Li. 2014.
Heterogeni sastav i višestruki identitet kineske srednje klase, u: Pejlin,
Gorškov, Skalon, Šarma. Društvena
stratifikacija u zemljama BRIK-a.
Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.