Autor: Ognjen Varađanin
Uvod
Ovaj rad nastaje kao predispitna obaveza iz kursa “Sociologija društvenih devijacija – kriminalitet”. Bitno je napomenuti da jednu jedinicu literature čini koautorstvo predavača na ovom kursu, dr Milane Ljubičić, naziva „Žene i zatvor, opšta pitanja i studija slučaja“. Drugu jedinicu literature čini “Zatvoreničko društvo” od Jelene Špadijer Džinić koje je jedno od retkih Jugoslovenskih radova na temu penitencijarne sociologije ali se pokazalo kao vrlo značajno i to zbog prikupljanja podataka o razvoju, sistematizovanju pravaca i pojmova o kriminologiji u sociološkoj teoriji i istraživanjem koje je sprovedeno u Kazneno-popravnom domu za žene u Požarevcu. Kao treću jedinicu literature koristiću “Rečnik socijalnog rada” autora dr Ivana Vidanovića iz 2006. godine u svrhu lakšeg rukovanja pojmovima bitnim za ovu disciplinu. Cilj ovog rada je obrada najvažnijih pojmova iz oblasti penitencijarne sociologije, upoznavanje sa sociologijom zatvorskih ustanova kao i metodima proučavanja istih.
Predmet ovog seminarskog rada su zatvorske deprivacije, pojam koji je svakako potrebno bliže odrediti radi lakšeg razumevanja rečnika sociologije kriminaliteta u nastavku rada. Sama deprivacija ima značenje “stanja potpuno ili nedovoljno ispunjenih psihičkih, socijalnih ili emotivnih potreba ljudi” (Vidanović I. 2006). Zaključujem iz ovoga da su zatvorske deprivacije stanje u kom, zbog uslova života u zatvorskom sistemu, dolazi do potpuno ili nedovoljno ispunjenih psihičkih, socijalnih ili emotivnih potreba zatvorenika.
Percepcija pojmova “kazna” i “kažnjavanje”
Nakon Bekarije, Bentama, Lombroza, Ferija i ostalih teoretičara, koji su između ostalog proučavali i zatvor u okviru svojih kriminoloških istraživanja, savremena sociološka istraživanja o zatvoru počinju polovinom 20. veka i to sa knjigom Zatvorska zajednica (The Prison Community) od Klemera (Clemmer). Takođe, tek nakon Drugog svetskog rata istraživači ove naučne oblasti počinju sa proučavanjem zatvora kao sistema. Naravno, to je bio tek početak i izučavanje pojave zatvora kao sistema bilo je daleko iza proučavanja ostalih tipova organizacija. Iz ispitivanja zatvora pitanje svrhe i biti kazne se samo postavilo.
Logički gledano pojedinci su u zajednicama oduvek pravili probleme, koliko znamo utopije nisu postojale. Mada, Dirkem iako bi se složio sa tim, tvrdio bi da je određena doza devijantnog ponašanja društvu potrebna, a ne štetna. Pošto utopije nisu postojale i pošto su pojedinci, čak i u primitivnim zajednicama, kršili pravila (u ovom slučaju nepisana) oni su bili kažnjavani na ovaj ili onaj način. Upravo gledajući istorijski tok i razvoj civilizacija te promenu sistema vladavine i uređenja države jasna je korelacija sa promenom načina kažnjavanja i poimanja kazne. „U robovlasničkom i feudalnom pravu telesne kazne su imale dominantnu ulogu a lišavanje slobode je značilo deportovanje na određeno mesto ili rad na javnim poslovima (rimsko pravo); ili je predstavljalo preventivnu meru za čuvanje osuđenih ili sredstvo da se dužnik prinudi da plati svoj dug (feudalno krivično pravo)“ (Špadijer Dž. J. 1973: 15). Oduzimanje slobode se kao oblik kazne za zločin javlja tek u 18. veku i to pod uzicajem prosvetiteljstva i ideja humanizma i to upravo zbog svetonazora tog vremena. Pogled na svet u to vreme se znatno razlikovao u odnosu na prijašnji. Ljudima je tada na umu bila sloboda, najuzvišenija vrednost tog doba, te je upravo iz tog razloga najgora kazna bila lišavanje te iste, slobode.
Iz klasične škole krivičnog prava proističe podela na apsolutne i relativne teorije o cilju kazne te na kraju i hibrid ove dve. “Prema apsolutnoj teoriji kazna treba da bude odmazda, njom se ne ostvaruju drugi ciljevi, ona je sama sebi cilj. Učiniocu krivičnog dela, koji je time učinio zlo, kaznom se to zlo i vraća. Ispaštanje je nužna posledica primene kazne” (Špadijer Dž. J. 1973: 16). Relativne teorije definišu kaznu dijametralno suprotno. Po ovim teorijama kažnjava se kako bi se društvo zaštitilo od kriminalnih radnji i njihovog vršenja od strane osuđenih u budućnosti. Dakle oni stavljaju naglasak na prevenciju kao faktor očuvanja društva od kriminaliteta. Mešovite ili spojne teorije spajaju apsolutne i relativne kako bi došle do rešenja ovog problema. Dalje, u 19. veku osnovni cilj kažnjavanja je popravljanje prekršioca tj. posle Drugog svetskog rata kao rešenje se javlja resocijalizacija. Resocijalizacijom i reintegracijom bi se prekršilac zakona u zatvoru ili kazneno-popravnom domu ponovo socijalizovao za povratak u društvo, dobio bi drugu šansu i to ovaj put socijalizovan na pravi način, u skladu sa opšte prihvaćenim društvenim normana i vrednostima. “Uporedo sa evolucijom cilja kazne, koja od mere represije, odmazde i zastrašenja postaje mera resocijalizacije i reintegracije delinkventa, menjaju se i postojeći sistemi izvršenja kazne” (Špadijer Dž. J. 1973: 16 - 17).
Dakle, uslovi izvšenja kazni tj. sistemi se menjaju, od zajedničkog izvršenja kazne (u istom prostoru) prelazi se na ćelijski sistem čime bi se zaustavilo zajedničko protivzakonito delovanje. Nakon što je shvaćeno da ni ćelijski sistem nije savršen način, prelazi se na takozvani “obernski” sistem u kom su zatvorenici noći provodili u ćelijama, dok su dane provodili u zajedničkom prostoru ali im je bio zabranjen svaki vid komunikacije. Trebalo je da čitaju Bibliju i da ćute, smatralo se da je to način za izlečenje nečistih duša zakonskih prestupnika. Nakon ovog zatvorskog uređenja, koji nije uspeo jer su zatvorenici pronalazili načine za međusobnu komunikaciju, došao je i sledeći koji se takođe pokazao kao ne mnogo efikasniji.
Iako je upravo zatvor institucija koja bi trebalo da resocijalizuje osuđenike za život nakon izlaska iz zatvora čini se da on deluje suprotno. “Prema ispitivanjima penologa postoje tri grupe faktora – fizički, psihološki i socijalni – koji kriminogeno deluju u zatvoru” (Špadijer Dž. J. 1973: 18). O ovome dr Ljubičić i dr Ignjatović pišu u svom radu o ženama i zatvoru. Njihova studija slučaja osuđenice B. otkriva na koji način je ista proživela zatvorsko iskustvo te na koji način se njen svetonazor promenio u odnosu na onaj pre odlaska u zatvor. B. je postala zatvorenija, pažljivija, „u pitanju je svojevrsna paranoidnost, ili blaže rečeno – izuzetno nepoverenje prema drugima. B. tako kaže da ju je iskustvo zatvaranja naučilo da se ne treba otvarati prema drugima, otkrivati svoje slabosti. Pružati što manje podataka o sebi – svakog se treba čuvati“ (Ignjatović, Đ., Ljubičić, M. 2011: 76). Ipak, zatvor različito deluje na osuđenike, nekada je to prestanak vršenja zločina, nekada zločini postaju i teži, a kao treći ishod se javlja potpuno isto ponašanje nakon izlaska. Zbog resocijalizacije kao primarne svrhe zatvaranja pojedinaca sociolozi konačno počinju da proučavaju problem kažnjavanja i zatvorskih sistema i to posebno u Sjedinjenim Američkim Državama.
Zatvorske deprivacije
U ovom poglavlju biće reči o onome što je i naslov seminarskog rada, o zatvorskim deprivacijama ili tačnije o uticaju zatvora kao institucije na psihološke, socijalne i emotivne potrebe i stanja pojedinaca to jest o neispunjenju istih. Nakon pronalaženja idealnih načina za zadovoljenje materijalnih uslova zatvora teoretičari prelaze na sledeći problem. Taj sledeći problem, možda i veći i teži za rešiti, se tiče psiholoških uslova, atmosfere u zatvoru i štetnih uticaja tih faktora na ličnost pojedinca. „Prema mišljenju francuskih penologa psihološki faktori koji negativno deluju na zatvorenika u smislu njegovog kasnijeg neadaptiranja jesu sledeći: a) stalna prinuda i kontrola koje kod zatvorenika izazivaju odbrambene reakcije – pritvornost, dvoličnost, lukavstvo i podmuklost; b) lišenje slobode kao emotivni šok, koje kasnije izaziva zatvorsku psihozu; c) automatizam koji se stvara pod uticajem strogog regulisanja života, i dovodi do intelektualnog slabljenja, gubljenja lične inicijative i moći prilagođavanja“ (Špadijer Dž. J. 1973: 70). Po mišljenju Sajksa (Sykes) psihološke posledice zatvora su za pojedinca i teže i dugotrajnije jer one ciljaju na njegovu ličnost, dok fizičko kažnjavanje ne ostavlja trajne posledice već kratkotrajne telesne rane. On tvrdi da je najbitniji faktor za to kako će zatvorsko iskustvo da utiče na pojedinca upravo njegova ličnost. Prema Morisonovom (Morris) mišljenju dva su faktora koja osim ličnosti zatvorenika utiču na njegovo iskustvo u zatvoru, a to su objektivni uslovi zatvorskog života i to da li je zatvorenik po prvi put u zatvoru ili ne. Iz toga sledi zaključak da nije svaki zatvor isti te treba napraviti određenu klasifikaciju zatvora po uticaju na ličnost pojedinca gde su “teži” “oni u kojima su psihološke patnje lišenja slobode akutne, u kojima strog disciplinski režim nameće situaciju u kojoj zatvorenik ima malo fizičkog komfora, gde postoje minimalne privilegije i malo mogućnosti da zatvorenik prevaziđe ove smetnje svojom sopstvenom dosetljivošću” (Špadijer Dž. J. 1973: 71). “Lakši” su svakako oni čije su negativne posledice na ličnost pojedinca nakon izlaska iz zatvora manje.
Deprivacija slobode
Kao prva kategorija zatvorskih deprivacija se naravno javlja deprivacija slobode jer je primarni cilj zatvaranja osuđenika upravo lišavanje slobode istih. „Lišenje slobode, prema Sykesu je, dvostruko. Prvo, zatvorenik se odvaja od društva zatvaranjem u instituciju i, drugo, njemu se znatno ograničava sloboda kretanja unutar same institucije“ (Špadijer Dž. J. 1973: 73). Ipak, nije samo stavljanje zatvorenika u ćelije razlog njihove deprivacije slobode. Razlog tome je usamljenost, odvojenost od porodice, prijatelja pa i načina života koji je određena vrsta navike. Moris ponovo nadograđuje Sajksa te tvrdi kako postoji još jedna dimenzija koju Sajks nije primetio. Ta dimenzija se tiče nemogućnosti uticaja na spoljašnji svet mada je i to zavisno od toga koliko je sam pojedinac uključen u spoljašnji svet. Veća je patnja onoga ko je povezan sa spoljašnjim svetom u smislu da ima bliske odnose sa porodicom i prijateljima to jest da sa njima održava stalni kontakt, nego onoga ko je “stepski vuk”. Najjači efekat zatvaranja koji čini deprivaciju slobode je odbacivanje osuđenika od strane ostatka zajednice i društva. Međutim, Sajks “ističe ona shvatanja po kojima je većina kriminalaca indiferentna prema krivičnim sankcijama utoliko ukoliko one predstavljaju način da se oni moralno obeleže kao kriminalci” (Špadijer Dž. J. 1973: 73). Treba napomenuti da i sam Sajks kaže da za veliku većinu zatvorenika ovo ne važi, velika većina nije otporna na društveni sud.
Deprivacija materijalnih roba i usluga
Objektivno bismo rekli da je lako utvrditi da li određeni zatvorenik ima bolje uslove života, koji se tiču zadovoljavanja potreba putem roba ili usluga, u zatvoru ili izvan njega te da li mu je život ugodniji u zatvoru ili se javlja deprivacija materijalnih roba i usluga. Sa ovim se Moris potpuno slaže ali nije uvideo ono što je Sajks. Sajks tvrdi da je poimanje zatvora kao institucije u kojoj je život ugodniji, što se tiče ovih kriterijuma, ili kao one koja izaziva deprivaciju čisto subjektivno viđenje pojedinca. „Sykes smatra da je s ovog stanovišta, suština zatvorenikovog problema u oblasti materijalnih dobara i usluga u tome što standard života u zatvoru zadovoljava samo nužne potrebe i što zatvor onemogućava izvesna simbolička isticanja koja su toliko značajna za individualna diferenciranja. Zatvorenik želi da ima cigarete, piće; da ima ne samo svoj određen obrok hrane, već i neka jela koja voli; on želi da ima odelo koje je on izabrao, a ne ono što mu je dato i dr.“ (Špadijer Dž. J. 1973: 77).
Dakle, upravo vrednosti koje nalažu da je materijalno posedovanje ono što nas izdvaja od drugih, to imanje ukusa svojstveno zapadnom društvu razgolićuje zatvorenika i dovodi do deprivacije. Ovu hipotezu potvrđuju i istraživanja Jelene Špadijer Džinić koja pokazuju kako je 83% zatvorenika iz prvog stratuma koji osećaju ovu vrstu deprivacije osuđeno za krivična dela protiv društvene i privatne imovine što znači da materijalna dobra za njih predstavljaju vrednost.
Deprivacija heteroseksualnih odnosa
Kao prvo, jasno je da zatvor dovodi do seksualne frustracije. To je zato što je svoj seksualni nagon i potrebu, bar heteroseksualno, nemoguće ispuniti osim u slučajevima kada su dozvoljene “ljubavne” posete zatvorenicima što je retkost. Ovo poglavlje se bavi pitanjem u kojoj meri se javlja seksualna frustracija i kakvo je seksualno ponašanje zatvorenika u sredini u kojoj su lišeni heteroseksualnih odnosa. “Ova deprivacija ima dva značenja – fiziološko i psihološko. Po mišljenju istraživača, ma koliko je fiziološko značenje važno, psihološki problemi koji su stvoreni odsustvom heteroseksualnih odnosa mogu biti čak ozbiljniji. Suština psihološkog problema je u tome da je jedna od esencijalnih komponenti čovekovog shvatanja sebe – njegov status muškarca – dovedena u pitanje” (Špadijer Dž. J. 1973: 81). Sajks svojim istraživanjima na ovu temu, iako sam napominje da su nepouzdana, zaključuje da deprivacija heteroseksualnih odnosa dovodi do homoseksualnih odnosa i to ne kao promena u seksualnoj orijentaciji zatvorenika već kao odgovor na specijalnu situaciju sa kojom su suočeni. Iako, zbog osetljivosti ove teme ima malo tvrdih dokaza, Jelena Špadijer Džinić se slaže sa Sajksovim viđenjem da je neminovna pojava homoseksualnih odnosa tamo gde ne postoji ili je ograničena mogućnost heteroseksualnih odnosa.
Deprivacija autonomije
Usled velikog broja pravila i naređenja u zatvoru dolazi do deprivacije autonomije kod zatvorenika. Čovek i na “slobodi” podleže mnogim pravilima ali on ta pravila ne oseća direktno, ona su u njemu internalizovana od detinjstva te se oseća slobodnim. U zatvoru se ta pravila direktno osećaju “na koži” zatvorenika. Odsustvo samostalnosti u vidu zabranjenog delovanja bez dozvole autoriteta (zatvorskog osoblja) umnogome ugrožava nezavisnost zatvorenika te dovodi do deprivacije autonomije. “Prema Sykesu, maksimalno obezbeđen zatvor predstavlja društveni sistem u kome je učinjen pokušaj da se stvori i održi totalna ili skoro totalna društvena kontrola. Po svojim karakteristikama on, dakle, predstavlja jednu vrstu totalitarnog režima u kome se detaljno reguliše sve oblasti života jedne individue, u kome postoji stalni nadzor, koncentracija moći u rukama malog broja onih koji upravljaju i ponor između onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja. U takvom sistemu, individua, u ovom slučaju zatvorenik, potpuno je potčinjen sistemu (ona je čak broj a ne ime, što je ekstremni slučaj potčinjenosti sistemu), što znači da su sve oblasti života takve osobe regulisane, kontrolisane i da je prema tome njen gubitak autonomije totalan i nametnut” (Špadijer Dž. J. 1973: 86). Ovo poduže citiranje je opravdano činjenicom da je Sajks, bar prema mom mišljenju, odlično opisao zašto se javlja deprivacija autonomije, te ga vidim kao neizostavno u svom radu. Kao rešenje ove deprivacije se tek odnedavno javlja vid samoupravljanja zatvorenika koji bi trebalo da dovede do smanjenja osećaja deprivacije autonomije.
Deprivacija sigurnosti
Iako bi se dalo zaključiti (zdravorazumski) da deprivacija sigurnosti utiče samo na one zatvorenike koji su slabi, stari ili su osuđeni zbog zločina koji nemaju nikakve veze sa nasiljem, Sajksova i istraživanja drugih autora zaključuju da deprivaciju sigurnosti oseća većina zatvorenika. Osećanje nesigurnosti kod pojedinca u zatvoru se javlja zbog drugih zatvorenika. Zatvorenici koji su osuđeni na doživotnu kaznu mogu, uglavnom bez posledica a iako sa posledicama to su manje u vidu zatvaranja u samicu na određeni vremenski period, da napakoste drugim zatvorenicima. Oni su upravo iz tih razloga slobodniji da izazivaju nerede i ulaze u fizički sukob sa drugim zatvorenicima što dovodi do straha kod ostalih zatvorenika. Takođe postoji i strah od zatvorskog osoblja, doduše ponekad i neopravdan. Siledžijsko ponašanje zatvorenika potvrđuju i istraživanja koje je sprovela Jelena Špadijer Džinić. Čak mnogi zatvorenici govore da im je najteži suživot sa drugim zatvorenicima koji izaziva deprivaciju sigurnosti nego drugi faktori koji dovode do zatvorske deprivacije.
Zaključak
“Kao što napominje Sykes, društvo nije planiralo ove posledice kazne lišenja slobode, ali, moramo dodati, ono sve više postaje svesno njih, i traži puteve i načine da je ili otkloni ili bar ublaži” (Špadijer Dž. J. 1973: 97). Zatvorski sistem, zatvor kao institucija i zatvor kao zgrada nisu savršeni ali je vidljivo poboljšanje uslova u sva tri polja zatvora. Daljim izučavanjem zatvora od strane naučnika iz raznih disciplina neminovno će doći do napretka. Uslove pokušavaju da poboljšaju i sami zatvorenici samoupravljanjem što takođe dovodi do progresa. Istraživanja u našoj zemlji, iako retka, doprinose boljem razumevanju ove institucije te se nadam da će ih biti sve više, kao i u drugim zemljama, kako bi se današnje shvatanje zatvora kao institucije za resocijalizaciju osuđenika i obistinilo u praksi.
Literatura
Ignjatović, Đ., Ljubičić, M. (2011) „Žene i zatvor, opšta pitanja i studija slučaja“, Anali, 59(1)
Vidanović. I. (2006) „Rečnik socijalnog rada“, Autorsko izdanje, Beograd
Spadijer Dž., J. (1973) „Zatvoreničko društvo“, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd