Autorka:Pejakov Isidora
Uvod
Iako
se na prvi pogled čini kako Đanbatista Viko, koji je zastupao humanizam i
ljudskost tokom XVII i XVIII veka, nema nikakvih dodirnih tačaka sa fašizmom,
ideologijom XX veka, jedna veza postoji – nacija. Vikoovo Kretanje nacija u
Novoj nauci govori o istorijskom redosledu koji nacije prate. On na
istoristički način govori o nacijama i deli svaki aspekt nacije u tri doba.
Poređenje Vikoa, koji kritikuje modernu racionalnu misao i fašističke
ideologije se čini nespojivim na prvi pogled. Međutim, da li je Viko još u sedamnaestom
veku ipak predvideo kretanje nacija? Iako zagovara povratak antičkoj misli,
starom Rimu i staroj Grčkoj, Viko je i dalje jedan od najznačajnijih
italijanskih teoretičara, dok fašizam kao politički koncept nastaje baš u
Italiji. Takođe, postoje i mnogi drugi teoretičari fašizma, ali kom kretanju
nacije ova ideologija pripada?
Fašizam,
kao veoma kontroverzna ideologija, prouzrokovao je stvaranje jedne od
najracionalnijih mašinerija u istoriji čovečanstva, koja je bila pogubna za
ogroman broj ljudi, a to je svakako Holokaust. U kom pravcu se kreće jedna
nacija kada drugu etiketira i sistematski uništava? Kojoj ljudskoj prirodi tako
nešto pripada? Ako je Vikoova postavka Verum esse ipsum factum ispravna[1],
onda je fašizam, sa Holokaustom kao svojim delom, potpuno opravdan, s obzirom
da je bio pun inovacija (naročito onih što služe ratu). No, da li je to zaista
i tako?
Kretanje nacija i fašizam
Kretanje nacija
je deo Vikoovog magnum opus-a Nova nauka i govori o istorijskim fazama
kroz koje svaka nacija prolazi. Njegove faze u kretanju nacija su trojake i ne
kreću se linearno, već su simultano prisutne u jednoj naciji. One podstiču
svakodnevno delanje, kulturu i politiku, što je najbitnije.
Trojake
faze u nacijama
Kada
govori o fazama, Viko za uzor uzima starorimsko i starogrčko društvo. Pre svega
ih opisuje, a onda se ravna prema njihovom načinu razmišljanja, te pokušava i
tadašnje nacije da “provede” kroz isti obrazac. On pre svega spominje ljudsku
prirodu, koja može biti poetska (običaji), herojska (racio) i ljudska (zakon).
U ovoj podeli se vidi taj homerovski duh koji razdvaja bogove, heroje i ljude.
Ovakvu tripartitnu podelu Viko primenjuje sve do kraja. Običaje deli na
religijske, kolerične i obavezne, gde kod koleričnih navodi primer Ahileja, kao
heroja koji je imao sopstvene običaje, što kao heroj (polu-bog prema Grcima) i
zaslužuje. Za Vikoa, ovim svetom vladaju samo prirodni zakoni, dok su ljudski
moćni samo u okviru društva. Prirodni zakoni mogu biti bozanstveni, herojski i
ljudski. Zakoni su nošeni od strane vlasti, koja je za Vikoa ili bozanska
(kakvu su Grci sprovodili) ili herojska (gde aludira na aristokratsku vlast)
ili ljudska (koja čini sve ljude jednake pred jednim zakonom). Ovde se već vidi
određena hijerarhija u politici koju Viko vešto primećuje – među aristokratama
vlada jedna vlast, a među ljudima druga. Na principima nejednakosti počiva i
fašistička ideologija. Viko u jednoj naciji vidi tri jezika: mentalni, govor
dilema i artikulisani govor. Mentalni jezik se odnosi na religiju i na molitve,
a upućen je bogovima nacije. Jezik dilema je prepušten onima koji ih imaju
najviše, a to su heroji ili, simplifikovanije rečeno vođe (prvi među
jednakima). Artikulisani govor je rezervisan za ovozemaljski svet – obične
ljude koji moraju svoj govor, samim tim i svoje emocije da artikulišu. Kada se
radi o karakteru, Viko ga ne zaobilazi i govori kako postoje božanski,
herojski, a ljudski naziva vulgarnim. On ovde primećuje da istinski suverenitet
pripada samo nekolicini i spominje kako vulgarni karakter koristi derivate
herojskog, dok govori o ljudskosti. Viko spominje i jurisprudenciju kao legalnu
mudrost, koja se takođe deli na božansku, herojsku i ljudsku i ovde se dotiče
činjenica. On kaže kako određene činjenice važe tokom mira, ali ne i rata, što
će kasnije biti spominjano i u okviru fašizma. Kada se radi o autoritetu,
nacije sadrže tri glavna autoriteta: autoritet privatne svojine, autoritet
suverenog senata i autoritet mudrosti. Viko smatra da ljudi imaju poverenja u
iskustvo i praktične stvari, te da se autoritet mudrosti uglavnom odnosi na
reputaciju, gde navodi monarha kao primer. Ako govorimo o raciu i rezonu, Viko zasniva
rezon na bozanskom, koji poseduju samo bogovi, i državnom – poznatom samo ekspertima.
Tripartitnu podelu zadržava kada su u pitanju presude: božanska, koja polaže
pravo na sahranu, egzekucije i ratove; realna, koja polaže prava na duele,
lične sukobe, sudije, kriminal, religio
verborum, te dovodi do obećanja pomirenja: pactum non pactum, non pactum pactum; ekstraordinarna presuda se
odnosi na ponos koji je iznad zakona i Viko navodi monarhe kao ličnosti koje su
polagale pravo na to. Konačno, kada priča o vremenima, on vidi religijska,
precizna i civilna vremena nacija.
Kao
što se da primetiti, Viko je dosta pažnje posvetio ovim podelama, a vidi se
koliko su zasnovane na antičkim vrednostima koje on zagovara. Kod svake od ovih
podela, možemo videti tragove kojima se i fašistička ideologija vodila. Čini se
kako je fašizam pretendovao da “izigrava boga” u ovakvoj Vikoovoj podeli,
nekada i monarha, a da je to sve pripadalo ipak ljudskom reonu, zakonu incivile.
Fašizam
Fašizam
je politička ideologija, kao što je već pomenuto, nastala u XX veku. Njen
pokretač i imenodavac bio je Italijanski vođa Benito Musolini. On i Adolf
Hitler su najpoznatiji teoretičari fašizma, a potom i vođe ektremnih
desničarskih političkih partija, te pokretači Holokausta kao programa. Kada se
radi o pretečama, svakako je na nastanak i razvoj fašizma neizostavan uticaj
teoretičara poput Žozefa Artura de Gobinoa, Ludviga Gumploviča, Gustava
Racenhofera, Gistava Lebona, Racela, Špenglera, Marinetija i Karla Šmita.
Fašizam
je danas veoma kompleksan termin, jer se obično vezuje za politike vođene u
Italiji, Nemačkoj i Japanu između dva svetska rata. Takođe, danas fašizam
gotovo uvek ima negativnu konotaciju. Međutim, sa sociološke tačke gledišta,
fašizam jeste politička ideologija koja je inspirisala nastajanje mnogih
političkih pokreta širom sveta, uključujući tu i Španiju, Mađarsku i Srbiju. Dakle,
iako veoma kontroverzan i, na prvi mah, nejasno definisan, teoretičari se ipak
slažu da fašizmi u različitim društvima ipak imaju neke iste crte. Ono što
fašizam svugde karakteriše jeste činjenica da je on “hibridna” ideologija i da
nastaje na ideologijama konzervativizma, socijalizma i nacionalizma, ondosno
mešavinom istih. Nadmoć države nad ličnim životom i propagacija
kolektivističkih vrednosti je takođe jedna od zajedničkih crta fašizama na
različitim mestima. Fašistički pokreti se nisu svugde slagali oko ekonomskih
ciljeva ovog ideološko-političkog programa, ali jesu bili politički radikalni i
davali primat državi-naciji. Kada se radi o filozofskim doktrinama, fašizam je
bio inspirisan idealizmom, iracionalizmom i vitalizmom. Religijski momenat se
dosta razlikovao i dok su neki fašizmi bili sekularni, neki su bili izričito
religijski. Nasilje je bilo veoma zastupljeno među fašistima, a stavljali su
akcenat na estetiku, kao i na koreografiju, dominaciju muškog momenta,
harizmatski i personalizovani stil vladavine. Obećanja fašizma su se ticala
korenitih promenama, pre svega u shvatanju i prihvatanju jednakosti – za njih
pojedinci nisu bili jednaki sa ostalima niti u vrednosnom niti u bilo kom
drugom smislu. Nejednakost je bila presudni momenat fašizma. Ovu nejednakost
fašizam je opravdavao prirodom, odnosno pseudonaučnim principima koji su
vladali u to doba (eugenika, na primer).
S
obzirom da postoje mnogi fašizmi, čak nasuprot jedni drugima, moraju se
odrediti neki zajednički principi svih njih. To su iracionalizam, socijalni
darvinizam, nacionalizam, princip liderstva, glorifikacija države, rasizam i
antikomunizam i, prema autorima Škorić Marku i Kišjuhas Alekseju, ovi principi
predstavljaju nekakav fašistički minimum.
Fašističko
kretanje nacije
Ono
što je doprinos fašizma, Holokaust projekta i samog Drugog svetskog rata, jeste
svakako razvoj tehnologije i nauke u tom pravcu. Iako je to tada bila
pseudonauka, doprinosi su neporecivi. Principi nauke, prema Vikou, potvrđuju
gorepomenuta kretanja nacija, jer kongruiraju sa njima, što se kroz fašističku
ideologiju i pokazalo – nauka kongruira sa nacionalnim kretanjima. Ukoliko se
potrebe za njen razvoj stvore, ona će se i razviti.
Fašizam
je poetsku prirodu ljudi zadovoljavao kroz zavodljive i harizmatične govore,
herojska priroda je bila utelovljena u vođama, a ljudska priroda je bila
očigledna u racionalnim zakonima i celokupnoj mašineriji Holokausta. Prirodni
zakoni kojima se fašizam vodio su bili božanstveni, jer je fašizam polagao
pravo na diskriminaciju i sistematsko uništavanje čitavih ljudskih grupa. Vlast
se činila aristokratskom, a ne ljudskom, jer Jevrej i Nemac nikako nisu bili
jednaki pred zakonom. Fašizam je imao propagandu artikulisanog ljudskog govora,
dok je njegov karakter bio herojski. Ljudska mudrost je bila najzastupljenija. Autoritet
suverenog senata, u slučaju fašizma – autoritet nacionalne države je bio
primaran. Fašističke predrasude bi spadale u ekstraordinarne, jer se iznad
zakona fašistički ponos ipak isticao. Frontijeri, red i zakon[2] su
i u fašizmu štićeni na način na koji je i Viko opisivao zaštitu istih.
Iz
ovoga se jasno može videti kako fašizam kao politička ideologija može da se
provuče kroz određene Vikoove principe, iako se vremenska razdaljina između
njih meri u vekovima.
Zaključak
Iako
je Viko bio teoretičar koji se vraćao na antičke autore i zastupao ih u svom
vremenu, te zastupao ljudskost, u neke njegove obrasce se mogu uvrstiti i danas
poznate političke ideologije poput fašizma. Čini se da je fašizam prošao kroz
neka kretanja nacija i, iako Viko kritikuje modernu racionalnost čiji je
fašizam produkt, može se reći da je sa jedne strane bio u pravu. Nejednakosti
su bile te koje su iznedrile ideologiju fašizma, a o njima i Viko govori, kao o
trojakim stepenima unutar starogrčkog i starorimskog društva. Sve te
tripartitne podele jesu hijerarhijski određene, te ih nije teško povezati sa
hijerarhijama koje je propagirao fašizam. Pseudonaučni prirodni zakoni o kojima
je govorio i Viko, a fašisti su se njima vodili, kasnije su postali opovrgnuti
i pokazali se kao odlično opravdanje zatvorenih društava. Povratak na staro, na
robovsko društvo i starije principe se primećuje i u ideologiji fašizma, a
naročito kod Đanbatiste Vikoa koji taj povratak grčevito zastupa dok citira
Platona i prepričava Plutarhve hvalospeve starijim vremenima.
Povratak
starim principima jeste značajan jer nas može naučiti nečemu, no, kada se radi
o politici i ideologiji, taj povratak bi bio samo osvrt, iz čijih grešaka se
uči da bi se nastavilo dalje. I kako je to Đanbatista Viko vešto rekao:
„Humanost je ideja rođena u društvima bez ljudskosti. (...) Govor služi da
posreduje između uma i tela, a sve zajedno čini čoveka.“ (Vico, 1948)
Literatura
Vico, G.
(1948). The New Science of Giambattista
Vico, Cornell University Press, Ithaca,
New York
Škorić M.
i A. Kišjuhas (2014). Vodič Kroz Ideologije I, AKO, Novi
Sad
[1]
Verum esse ipsum factum – Vikoov princip koji govori da se istina postiže kroz
kreaciju i inovaciju, nasuprot Dekartovoj tezi o posmatranju.
[2]
Kod Vikoa frontieri štite porodicu, pleme, klan i decu; red održavaju nobles i kontrola braka, dok su zakoni
prirodni.