Autor: Milutin Raković
Uvod
Još od vremena formiranja sociologije kao nauke mogućnost izvođenja eksperimenta u društvenim naukama je bila predmet rasprava. Stavove o mogućnosti primene eksperimenta možemo naći kod devetnaestovekovnih naučnika koji su svojim razmišljanjima pretočenim u radove želeli da opišu i bolje razumeju društvo. Naravno, da bi uspeli u svom cilju morali su razvijati naučne metode putem kojih bi dolazili do novih zaključaka i saznanja. Od svih vrsta metoda koje se mogu iskoristiti u društvenim naukama posebno mesto ima eksperimentalni metod. Milić smatra da je veoma teško naći drugi metodološki problem oko kojeg su se naučnici sasvim slagali, iako su pripadali različitim tradicijama, pravcima i mišljenjima, kao što su slagali oko nemogućnosti primene eksperimenta u društvenim naukama. (Milić, 2014: 686). Kod Milića možemo naći kratak pregled i stavove o primeni eksperimenta najistaknutijih naučnika devetnaestog veka, Marksa, Konta, Džona Stjuarta Mila, Dirkema i Vebera. Nećemo se dublje baviti shvatanjima o eksperimentu kod ovih autora, važno je istaći da grupa ovih autora je smatrala da eksperiment, u pravom smislu reči, nije primenljiv (Milić, 2014: 686). S druge strane ne smemo zanemariti i suprotna mišljenja na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek koja nam govore da je eksperiment ipak moguć u društvenim naukama. Kao primere Milić navodi autore matematičara i astronoma Laplasa i socijaliste-utopiste Furijea. Dakle, naglasio bih da se ovaj rad neće baviti problematikom koja se tiče mogućnosti, odnosno nemogućnosti izvođenja eksperimenata u društvenim naukama već ću u ovom radu razmatrati načine i etape izvođenja eksperimenata, probleme koje nastaju tokom izvođenja, kao i rešenja koja su stvorena da bi se premostili problemi koji su za mnoge autore bili ključni za negiranje primene eksperimenta u društvenim naukama, odnosno u sociologiji.
Planiranje i izvođenje socioloških eksperimenata
Po Mihailu Đuriću prednost eksperimenta se ogleda, najpre, u mogućnosti da po mnogo povoljnijim okolnostima proučavamo odnose između uzorka i posledica. Druga prednost se tiče pouzdanosti jer se kod eksperimenta može vršiti ponavljanje u različitim vremenskim periodima i na različitim mestima. (Đurić, 1962: 198). Pored navedenih prednosti, teškoće kod realizacije eksperimenta prate svaku etapu njegovog planiranja i izvođenja. Milić izdvaja četiri osnovna zadatka od kojih se sastoji planiranje i izvođenje eksperimenata unutar kojih se rešavaju razni metodološki problemi: a) izbor i razrada problema, b) uspostavljanje i pronalaženje najadekvatnije eksperimentalne situacije, c) stvaranje plana posmatranja toka eksperimenta, d) analiza i tumačenje dobijenih rezultata.
Izbor i razrada problema
Prilikom stvaranja plana eksperimenta nedovoljno je samo postaviti eksperimentalnu hipotezu. Ona mora biti uključena u okvir naučnog saznanja o uzročnim odnosima na području društvene stvarnosti gde je predviđeno da se eksperiment izvrši jer ako izostavimo postojeće znanje najverovatnije ćemo imati pogrešnu ocenu o relevantnim činiocima i samim tim će naše procene i zaključci biti manje precizni ili netačni. Da bi se prevazišao ovaj problem neophodno je da se plan eksperimenta zasniva na čitavom nizu hipoteza:
1. Hipoteze koje se odnose na karakter uzročnog odnosa (svojstva eksperimentalnog činioca, eksperimentalnog objekta, unutrašnja struktura uzročnog odnosa)
2. Hipoteze koje se odnose na svojstva neposrednog determinističkog sistema i njegove veze sa širim sistemima.
3. Hipoteze koje se tiču načina prikupljanja podataka i opšte organizacije eksperimenta (glavni cilj je očuvanje eksperimentalne situacije) (Milić, 2014: 699)
Stvaranje i pronalaženje eksperimentalne situacije
Sledeća faza predstavlja stvaranje i pronalaženje eksperimentalne situacije kojoj se može pristupiti tek nakon razvijene hipotetičke osnove eksperimentalnih istraživanja. Hipotetička osnova je veoma bitna za ovu fazu jer ona sadrži smernice za stvaranje ili pronalaženje eksperimentalne situacije. Ipak, na početku smo suočeni sa saznanjem da nije moguće maksimalno izdvajanje proučavanog uzročnog odnosa iz šireg spleta determinističkih odnosa. Ako želimo da očuvamo prirodnost i spontanost odnosa uvek će postojati uticaj šire društvene sredine. Naravno, intezitet uticaja zavisi od konteksta, uzročnog odnosa koji se proučava i sposobnosti i znanja naučnika stoga je veoma bitno razlikovati neposrednu eksperimentalnu situaciju koja se veštački stvara prema planu istraživanja od delovanja šireg društvenog konteksta. Sledeći problem nastaje usled složenosti eksperimentalne situacije jer uvek postoje relevantni činioci, koji mogu biti važni za eksperiment, a nije ih moguće mehanički isključiti. Da bi se ovaj nedostatak kontrole rešio, Milić naglašava upotrebu kontrolnih grupa koje nastaju uz eksperimentalnu i može ih biti više. One su izjednačene po svojim osobinama i spoljnim uslovima koji su relevantni za uzročni odnos. Oni činioci koji su nepoznati, ali koji mogu biti relevantni, se drže pod kontrolom tako što se slučajnom odabiru prepušta odlučivanje koji će član ujednačenog para biti u eksperimentalnoj, a koji u kontrolnoj grupi. Na ovaj način se nepoznati relevantni činioci rapoređuju ravnomerno na obe grupe. Naravno, ako je sve idealno urađeno, jedina razlika između grupa biće u tome što je u eksperimentalnoj grupi delovao eksperimentalni činilac (Milić, 2014: 700-701). Ovim se ne postiže potpuna kontrola što nije nešto negativno po eksperiment. Đurić smatra da kad bi postojao uslov da kontrola nad eksperimentalnom situacijom bude apsolutna, onda eksperiment ne bi bio izvodljiv jer uvek postoji šansa da određeni zanemareni činilac, koji je okarakterisan kao irelevantan ili nepoznat, bude jedan od uzroka koji utiče na ishod eksperimenta (Đurić, 1962: 204-205).
Kao sledeći problem pojavljuje se ujednačavanje eksperimentalih i kontrolnih grupa. Naravno, veza sa teorijom je svepriustna stoga ujednačavanje grupa se zasniva na teorijskim pretpostavkama koje se tiču uzročnog odnosa kao i šireg društvenog okvira. Na osnovu njih odlučujemo koji činioci su relevantni i na koji način ćemo ih ujednačiti. Takođe, imajući u vidu kompleksnu društvenu stvarnost u kojoj se izvode sociološki eksperimenti, ujednačavanja se moraju vršiti na više ravni. Kao primer Milić daje eksperimentisanja sa radnom grupom unutar preduzeća koje je neposredna društvena sredina gde se ne možemo zaustaviti samo na ovom nivou. Milić smatra da je neophodno uzeti u obzir i ostale činioce koji nisu uključeni u samu eksperimentalnu situaciju. U ovom slučaju prikladno bi bilo posmatrati unutrašnju dinamiku preduzeća, da li je položaj između grupa isti ili različit, da li imaju podjednak uticaj na ostatak preduzeća i sl. S druge strane moramo uzeti u obzir i širi društveni kontekst. U ovom slučaju Milić navodi da bi bilo dobro uzeti u obzir udaljenost mesta stanovanja od mesta rada, neformalne odnose između članova grupa izvan radnog mesta, stepen integracije i sl. Dakle, da bi ujednačavanje bilo potpuno, neophodno je uzeti u obzir neposredne elemente eksperimentalne situacije kao i šire društvene uslove (Milić, 2014: 702).
Osnovni zadatak ujednačavanja eksperimentalih i kontrolnih grupa je da se dobiju što pouzdaniji podaci o uzročnom odnosu koji proučavamo. Ipak, ujednačavanje ne zahteva potpunu istovrsnost relevantnih obeležja ovih grupa (Milić, 2014: 703). Đurić naglašava distinkciju između klasičnog i modernog shvatanja eksperimentalnog metoda. On klasičnom shvatanju pripisuje dva pravila: prvo pravilo govori da je neophodno unapred predvideti sve moguće rezultate eksperimenta i odrediti značenja koja se pridaju njima. U ovom slučaju eksperiment ima ulogu kritičkog argumenta. Drugo pravilo, koje je za nas u ovom momentu važno, govori da ne menjamo više činilaca već samo jedan, a da druge činioce isključimo. Ovo se opravdava time da ako bi naučnik menjao više činilaca, on nikada da bi mogao da zna koji od njih ima uticaj na proučavani uzročni odnos (Đurić, 1962: 199). Milić zaključuje da je klasični eksperiment težio homogenosti eksperimentalnog objekta i jednostavnosti eksperimentalne situacije, odnosno da na jedan istovrsan eksperimentalni objekat deluje jedan eksperimentalni činilac (Milić, 2014: 703). Za razliku od klasičnog shvatanja, moderno shvatanje negira i ublažava pravila koja su karakteristična za klasično shvatanje. Ovo shvatanje preporučuje naučnicima da šire eksperimentalno polje i da uvode u analizu veći broj činilaca i ova vrsta eksperimenata se takođe naziva faktorski eksperiment (Đurić, 1962: 199). Dakle, eksperimentalne grupe ne moraju biti istovrsne i u odnosu na klasični eksperiment, a eksperimentalni činilac može biti složen. Milić smatra da je u ovom slučaju osnovni zadatak ujednačavanja postizanje da eksperimentalne i kontrolne grupe poseduju što istovetniju strukturu svih relevantnih osobina, ali nije potrebno ni korisno da one budu u svojim relevantnim osobinama potpuno istovrsne. (Milić, 2014: 703-704).
Pored ujednačavanja eksperimentalnih i kontrolnih grupa na osnovu individualnih osobina, ne smemo zanemariti i kolektivne osobine grupa. Milić smatra da je teorijski veoma bitno da neka kolektivna osobina grupe koja se ogleda u stepenu složenosti, da li je jedinstvena ili podeljenja usled sukoba ili u postojanju čvrstih normi unutar grupe i sl. bude u uzeta u obzir prilikom ujednačavanja. Naravno tu postoje prepreke najpre vezane za nerazvijena merila za kolektivne osobine grupa.
U sociološkim istraživanjima zastupljeno je ujednačavanje grupa na osnovu individualnih osobina i ono se ostvaruje pomoću ujednačenih parova i pomoću ujednačenih struktura:
1. Ujednačavanje na osnovu ujednačenih parova je mnogo preciznije u odnosu na drugi način. Ujednačavanje se ostvaruje tako što se nađu dva pojedinca sa istovetnim svim relevantnim osobinama (starost, pol, obrazovanje...), nakon ujednačavanja prepušta se slučaju da odluči koji pojedinac će biti u eksperimentalnoj, a koji u kontrolnoj grupi. Prednost ovog načina ujednačavanja je veća preciznost, ali mana se ogleda u tome što je veoma teško naći veći broj pojedinaca sa istovetnim osobinama koje se smatraju za relevantne.
2. Da bi se izbegle mane prethodnog načina ujednačavanja često se primenjuje grublji, manje precizan metod – ujednačavanje pomoću ujednačenih struktura. Ujednačavanje grupa se ostvaruje putem stvaranja sličnih kolektivnih struktura svake pojedinačne relevantne osobine. U ovoj situaciji slučajnim izborom se odlučuje koja će grupa biti eksperimentalna, a koja kontrolna (Milić, 2014: 705).
Posmatranje toka eksperimenta
Sledeći zadatak prilikom izvođenja eksperimenta jeste stvaranje plana posmatranja eksperimenta. Imajući u vidu da naučnici moraju očuvati normalnost i spontanost eksperimentalnog toka, oni svojim prisustvom mogu naneti štetu eksperimentu. Ovaj problem je vezan za naučnikovu potrebu da posmatra i beleži ono što se zbiva u eksperimentu ali pri tom da praktično ostane „nevidljiv“. Milić predlaže nekoliko rešenja za ovaj problem: neposredno pre eksperimenta ne vršiti iscrpna snimanja situacije i ne prikupljati podatke direktno od ispitanika. Takođe on predlaže da u eksperimentima koji se izvode u prirodnim uslovima naučnik može preneti sopstvene funkcije na lica koja obavljaju neke poslove u sredini u kojoj se eksperiment vrši. (Milić, 2014: 707). Na ove načine posmatranje se može vršiti sa malim uticajem na prirodni tok eksperimenta.
Analiza eksperimentalnih rezultata
Pre nego što se pristupi analizi rezultata, najpre se mora proveriti da li je eksperiment tekao po planu istraživanja. Tek kada se ispuni ovaj uslov, može se pristupiti analizi rezultata i proveravanju početnih hipoteza. Primarni zadatak analize je statističko preveravanje eksperimentalne hipoteze na osnovu poređenja razlika u osobinama između eksperimentalne i kontrolne grupe. Ovo se radi pomoću testova statističke značajnosti, ali i tu postoje mane jer su često statistički značajne razlike suviše male tako da nemaju veći teorijski značaj. U slučaju da je eksperimentalna hipoteza izvedena iz šire teorije onda teorija već poseduje hipotetičko objašnjenje. Ipak, Milić smatra da nije dovoljno potvrditi ili opovrgnuti početnu hipotezu već je neophodno ispitati da li je tok eksperimenta u skladu sa teorijskim pretpostavkama o razvoju eksperimentalnog procesa. Ovo je veoma bitno za proveravanje teorije jer se često dešava da postoje različita objašnjenja za istu istraživanu pojavu. Može se i desiti nešto što načnici nisu očekivali ili da eksperiment obori početnu hipotezu, ali to takođe može biti od velike koristi za nauku jer dubljom teorijskom analizom mogu se utvrditi uzroci koji mogu biti veoma značajni (Milić, 2014: 708).
Da bi se potvrdio neki uzročni odnos takođe je neophodno ponavljati eksperiment i ako je isti slučaj u više ponavljanja može se reći da postoji uzročna veza. Ali, za eksperiment je mnogo bitnije ponavljanje u različitim opštim uslovima. U novom okruženju se može povećati značaj nekih drugih relevantnih činilaca koji su bili manje značajni u primarnoj eksperimentalnoj sredini. Idealna stvar za eksperiment je izvršavanje istih eksperimenata na međunarodnom nivou gde postoje različite opšte situacije i mogućnost osvetljavanja uticaja relevantnih činilaca. Takođe ovo vodi ka tome da dobijeno znanje iz eksperimenta dobije opšti značaj (Milić, 2014: 709).
Zaključak
Iz navedenog teksta možemo zaključiti da je eksperiment u sociološkim istraživanjima pod uticajem velikog broja problema. Moj cilj je bio da vidimo osnovne probleme koje udaljavaju eksperiment kao naučni metod iz sociologije, kao i da prikažem na koji način se ti problemi mogu rešiti. Mislim da je značaj i potencijal eksperimenta u sociološkim istraživanjima ogroman i smatram da je neopravdano skrajnut, stoga ovo ujedno i predstavlja moj skromni doprinos da približimo eksperiment sociologiji.
Literatura
1. Đurić, Mihailo. 1962. Problemi sociološkog metda. Beograd: Savremena škola
2. Milić, Vojin. 2014. Sociološki metod. Beograd: Zavoda za udžbenike.